СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне старешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне поглаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Последње речи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.
Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне старешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне поглаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Последње речи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Црква Светог Архиђакона Стефана у Голубићу (Книн, Република Српска Крајина) је храм Српске православне цркве, припада Епархији далматинској. Посвећен је Преносу моштију архиђакона Стефана.
Црква је саграђена 1462. године, благословом зетског митрополита Јосифа у част Светог архиђакона Стефана. У извештају генералног провидура Франческа Гриманија од 1758. године, помиње се црква Св. Архиђакона Стафана у Голубићу са годином подизања 1462. и годином обнављања 1681.
Историчар и епископ далматински Никодим Милаш о градњи цркве пише:
Летопис нам спомиње да је 1450. г. прешао неки јачи број Срба из Босне у данашње Котаре и да су тада населили данашње село Кула Атлагића, а уједно бележи, да је исте године подигнута била православна црква у част св. Николе и то благословом зетског митрополита Јосифа. Благословом истога митрополита биле су отворене још три цркве: у Пађенама у част св. Ђорђа (1456), у Полачи у част св. апостола Петра и Павла (1458) и у Голубићу у част св. Стефана.
У цркви је до отаџбинског рата чуван известан број богослужбених књига, а међу најдрагоценијим су били:
Јеванђеље штампано у Лавову из 1715. године;
Јеванђеље из 1721. године;
Страсно Јеванђеље из 1764. године;
Књига кратких правила и поука о догматима вере израђена у кијевопечерској Лаври 1768. године.
Црква је саграђена 1462. године, благословом зетског митрополита Јосифа у част Светог архиђакона Стефана. У извештају генералног провидура Франческа Гриманија од 1758. године, помиње се црква Св. Архиђакона Стафана у Голубићу са годином подизања 1462. и годином обнављања 1681.
Историчар и епископ далматински Никодим Милаш о градњи цркве пише:
Летопис нам спомиње да је 1450. г. прешао неки јачи број Срба из Босне у данашње Котаре и да су тада населили данашње село Кула Атлагића, а уједно бележи, да је исте године подигнута била православна црква у част св. Николе и то благословом зетског митрополита Јосифа. Благословом истога митрополита биле су отворене још три цркве: у Пађенама у част св. Ђорђа (1456), у Полачи у част св. апостола Петра и Павла (1458) и у Голубићу у част св. Стефана.
У цркви је до отаџбинског рата чуван известан број богослужбених књига, а међу најдрагоценијим су били:
Јеванђеље штампано у Лавову из 1715. године;
Јеванђеље из 1721. године;
Страсно Јеванђеље из 1764. године;
Књига кратких правила и поука о догматима вере израђена у кијевопечерској Лаври 1768. године.
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Републико Српска срећан ти рођендан! Срећна ти слава Немањића, Бранковића и Котроманића – Свети архиђакон Стафан Првомученик чију судбину ти и твој народ дијелите кроз вијекове!
АКО НЕ ОВЕ, ОНДА ДОГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ!
АКО ЈЕ ДРИНА ГРАНИЦА, ПОПИЋЕМО ЈЕ! ❤️💙🤍☦️
АКО НЕ ОВЕ, ОНДА ДОГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ!
АКО ЈЕ ДРИНА ГРАНИЦА, ПОПИЋЕМО ЈЕ! ❤️💙🤍☦️
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Невесиње, Источна Херцеговина
Република Српска ❤️🇷🇸
Република Српска ❤️🇷🇸
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Београд честита Дан Републике Српске ❤️🇷🇸
МИЛАН КРНЕТА - један од многих Крајишника који је свој живот положио за Републику Српску
На данашњи дан, на Бихаћком ратишту, погинуо је Крнета Милан - Мићо. Као млади момак, на самом почетку рата, нашао се на раду у Аустрији гдје се успјешно бавио боксом и гдје су брзо запажене његове изузетне способности.
Иако се Милану смијешила успјешна спортска каријера, а поред тога био је и запослен те имао живот какав су многи могли само да сањају, по избијању рата у Крајини, Милан долази у родне Кистање и приступа у редове Српске Војске Крајине. Као крајишки борац пролази многа ратишта а свој млади живот уграђује у темеље братске Републике Српске 09.01.1994. год, управо на дан њеног оснивања.
Иако је тада у Крајини било примирје, Крајишници нису мировали већ су са значајним снагама долазили у помоћ Републици Српској!
Да ли ће се данас игдје поменути Милан и стотине других Крајишника који су за Српску положили животе сматрајући да је то њихова света дужност одбране ближњега свога.
Не дајмо у заборав такве јунаке!
На данашњи дан, на Бихаћком ратишту, погинуо је Крнета Милан - Мићо. Као млади момак, на самом почетку рата, нашао се на раду у Аустрији гдје се успјешно бавио боксом и гдје су брзо запажене његове изузетне способности.
Иако се Милану смијешила успјешна спортска каријера, а поред тога био је и запослен те имао живот какав су многи могли само да сањају, по избијању рата у Крајини, Милан долази у родне Кистање и приступа у редове Српске Војске Крајине. Као крајишки борац пролази многа ратишта а свој млади живот уграђује у темеље братске Републике Српске 09.01.1994. год, управо на дан њеног оснивања.
Иако је тада у Крајини било примирје, Крајишници нису мировали већ су са значајним снагама долазили у помоћ Републици Српској!
Да ли ће се данас игдје поменути Милан и стотине других Крајишника који су за Српску положили животе сматрајући да је то њихова света дужност одбране ближњега свога.
Не дајмо у заборав такве јунаке!
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Бања Лука ❤️🇷🇸
Forwarded from Од Крајине до Украјине са Дани(ј)елом Симићем
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Дани(ј)ел Симић је за РТ на енглеском језику, коментарисао изјаву Владимира Зеленског, како је упад у Курску област "једна од највећих побједа у овом рату".
За истаћи, осим што Симић овај пут прича на енглеском, а не на руском, јесте правилно потписано презиме (Simich), јер је то једини начин да би се иоле правилно изговорило на енглеском језику.
Преузимање латиничних вјешала српског језика (Simić), како Срби обично траже да их се потпише, заправо не значи ништа на енглеском и то нико без помоћи неће прочитати као Симић.
За истаћи, осим што Симић овај пут прича на енглеском, а не на руском, јесте правилно потписано презиме (Simich), јер је то једини начин да би се иоле правилно изговорило на енглеском језику.
Преузимање латиничних вјешала српског језика (Simić), како Срби обично траже да их се потпише, заправо не значи ништа на енглеском и то нико без помоћи неће прочитати као Симић.
“Покољ у Драксенићу” или “Крвава литургија” је назив за ужасан злочин који су починили хрватски фашисти и нацисти (тзв. усташе и тзв. домобрани) 14. јануара 1942. године, у подкозарском селу Драксенић, код Босанске Дубице, недалеко од Јасеновца и Доње Градине.
У рану зору на православни празник Мали Божић велики број хрватских војних формација стигао је у село које је већ било завијано великим снијегом. Говорили су мјештанима како сви морају одмах да дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није желио да послуша наређење, убијан је на лицу мјеста.
Одмах по уласку у село Хрвати су кренули са пљачкањем српских домаћинстава и паљењем кућа.
Све ухапшене спровели су у цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над српском нејачи, тако што су их ножевима, односно камама убијали. Кроз црквена врата текла је ријека крви.
Убијено је најмање 207 стараца, жена и деце, од чега је око чак 90 било млађе од 14 година.
Дивљаштво хрватских војника ишло је дотле да су, измећу осталог, младе жене силоване на олтару цркве.
По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, који је почињен у Глинској цркви на Банији крајем јула 1941. године.
Након Другог свјетског рата, југославенске, комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред лице правде.
У рану зору на православни празник Мали Божић велики број хрватских војних формација стигао је у село које је већ било завијано великим снијегом. Говорили су мјештанима како сви морају одмах да дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није желио да послуша наређење, убијан је на лицу мјеста.
Одмах по уласку у село Хрвати су кренули са пљачкањем српских домаћинстава и паљењем кућа.
Све ухапшене спровели су у цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над српском нејачи, тако што су их ножевима, односно камама убијали. Кроз црквена врата текла је ријека крви.
Убијено је најмање 207 стараца, жена и деце, од чега је око чак 90 било млађе од 14 година.
Дивљаштво хрватских војника ишло је дотле да су, измећу осталог, младе жене силоване на олтару цркве.
По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, који је почињен у Глинској цркви на Банији крајем јула 1941. године.
Након Другог свјетског рата, југославенске, комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред лице правде.
Драксенић код Босанске Дубице
“У зиму 1942. године паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Хрвати су 14. jануара, у рану зору, на српски Мали Божић, упали у Драксенић и на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, већином жене, дjецу и старце. Било jе укупно 207 убиjених. Сви су побијени хладним оружјем - ножевима, сјекирама и чак ручним тестерама (пилама)."
“У зиму 1942. године паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Хрвати су 14. jануара, у рану зору, на српски Мали Божић, упали у Драксенић и на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, већином жене, дjецу и старце. Било jе укупно 207 убиjених. Сви су побијени хладним оружјем - ножевима, сјекирама и чак ручним тестерама (пилама)."
Годишњица Покоља у Драксенићу
Сваке године када идем за Јасеновац или Доњу Градину некако се деси да Драксенић прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја?
Али, ево Богу хвала имала сам и са ким да видим то мјесто страдања, патње и мука.
Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали. Низ зидове сливала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.
О овом злочину постоји неколико свједочанстава.
Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком Мара Благојевић; Ушле смо у цркву ... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута ка народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове... Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи: У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
Свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина: У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.
Данас на мјесту страдања изникао је нови храм посвећен Светом јеванђелисти и апостолу Марку а иза храма налазе се остаци мале црквице. Подигнута је јединствена гробница у којој су сахрањени мозгови и крв невино пострадалих, дјеце жена и стараца. 1950. године комунистичке власти минирале су и до темеља уништиле цркву. Ове жртве као и све остале за вријеме комунистичке власти назване су "жртве фашистичког терора". Све то зарад братства и јединства..
Спомен костурнице данас су обновљене, рестауриране, више нису оронуле, улегнуте, попуцале..
Не смијемо заборавити, јер је заборав највећи гријех!!
Сандра Благић
Сваке године када идем за Јасеновац или Доњу Градину некако се деси да Драксенић прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја?
Али, ево Богу хвала имала сам и са ким да видим то мјесто страдања, патње и мука.
Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали. Низ зидове сливала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.
О овом злочину постоји неколико свједочанстава.
Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком Мара Благојевић; Ушле смо у цркву ... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута ка народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове... Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи: У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
Свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина: У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.
Данас на мјесту страдања изникао је нови храм посвећен Светом јеванђелисти и апостолу Марку а иза храма налазе се остаци мале црквице. Подигнута је јединствена гробница у којој су сахрањени мозгови и крв невино пострадалих, дјеце жена и стараца. 1950. године комунистичке власти минирале су и до темеља уништиле цркву. Ове жртве као и све остале за вријеме комунистичке власти назване су "жртве фашистичког терора". Све то зарад братства и јединства..
Спомен костурнице данас су обновљене, рестауриране, више нису оронуле, улегнуте, попуцале..
Не смијемо заборавити, јер је заборав највећи гријех!!
Сандра Благић