ПРЕКИНУТО ДЈЕТИЊСТВО
До нас је дошао риједак примјерак збирке литерарних и ликовних радова ученика Основне школе Пакрац. Књигу нам је на читање поклонио један од ученика шестог разреда школе, Момчило Вујаклија. Према његовим ријечима, у јеку ратних дејстава, једна граната хрватских терориста је пала на школско игралиште на Гавриници и смртно ранила неколико ученика. Неки од радова погинулих ђака налазе се у овој збирци коју је приредио Здравко Иванковић.
Издвојили смо неколико пјесама ученика.
До нас је дошао риједак примјерак збирке литерарних и ликовних радова ученика Основне школе Пакрац. Књигу нам је на читање поклонио један од ученика шестог разреда школе, Момчило Вујаклија. Према његовим ријечима, у јеку ратних дејстава, једна граната хрватских терориста је пала на школско игралиште на Гавриници и смртно ранила неколико ученика. Неки од радова погинулих ђака налазе се у овој збирци коју је приредио Здравко Иванковић.
Издвојили смо неколико пјесама ученика.
Forwarded from О Сербии по-русски
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
🇷🇸🇷🇺Море российских флагов и "Катюша" - все, что так любят литовцы))))
@ruserbia - о Сербии по-русски
@ruserbia - о Сербии по-русски
Вијест која је прошла "испод жита"
Припадници СИПА ухапсили су синоћ у Бањалуци Србе М.П. и Љ.В, који су прије два дана, наводно, упутили "пријетње" судији Суда Босне и Херцеговине Сени Узуновић.
Хапшење се десило дословно на брзину, прије него што је Народна скупштина Републике Српске изгласала закон којим се, између осталог, забрањује и дјеловање СИПА на територији Републике Српске.
Припадници СИПА ухапсили су синоћ у Бањалуци Србе М.П. и Љ.В, који су прије два дана, наводно, упутили "пријетње" судији Суда Босне и Херцеговине Сени Узуновић.
Хапшење се десило дословно на брзину, прије него што је Народна скупштина Републике Српске изгласала закон којим се, између осталог, забрањује и дјеловање СИПА на територији Републике Српске.
Годишњица доношења контрарезолуције српског конститутивног народа у Социјалистичкој Републици Хрватској
Након што је Хрватски Сабор у Загребу донео одлуку о раздруживању Републике Хрватске и СФРЈ уз кршење тадашњег Устава којим је оспорено право конститутивности српског народа, Српска Скупштина у Книну је изгласала контрарезолуцију.
Контрарезолуција о раздруживању САО Крајине и Хрватске, коју је Скупштина српског народа у Книну усвојила 28. фебруара 1991. године, садржала је следећих пет тачака:
1. Одбијање раздруживања са СФРЈ – Српски народ у СР Хрватској не прихвата издвајање југословенске републике Хрватске из састава Југославије и задржава право да остане у СФРЈ.
2. Нелегитимност хрватских одлука о независности – Одлуке Сабора Хрватске које воде ка отцепљењу проглашавају се нелегитимним и неважећим за српски народ.
3. Формирање независне српске територије – Српски народ ће формирати своју засебну територију у случају да Хрватска настави са процесом отцепљења.
4. Право на самоопредељење – Српски народ у СР Хрватској, као конститутиван народ, позива се на своје право на самоопредељење, једнако као што га Хрватска тражи за себе у односу на Југославију.
5. Припадност Југославији – У случају распада СФРЈ, српске територије у СР Хрватској остаће део будуће заједничке југословенске државе са другим српским областима.
Ова контрарезолуција је била директан одговор на хрватску политику сецесије и представљала је корак ка каснијем формирању Републике Српске Крајине (проглашена на Никољдан 1991.).
Након што је Хрватски Сабор у Загребу донео одлуку о раздруживању Републике Хрватске и СФРЈ уз кршење тадашњег Устава којим је оспорено право конститутивности српског народа, Српска Скупштина у Книну је изгласала контрарезолуцију.
Контрарезолуција о раздруживању САО Крајине и Хрватске, коју је Скупштина српског народа у Книну усвојила 28. фебруара 1991. године, садржала је следећих пет тачака:
1. Одбијање раздруживања са СФРЈ – Српски народ у СР Хрватској не прихвата издвајање југословенске републике Хрватске из састава Југославије и задржава право да остане у СФРЈ.
2. Нелегитимност хрватских одлука о независности – Одлуке Сабора Хрватске које воде ка отцепљењу проглашавају се нелегитимним и неважећим за српски народ.
3. Формирање независне српске територије – Српски народ ће формирати своју засебну територију у случају да Хрватска настави са процесом отцепљења.
4. Право на самоопредељење – Српски народ у СР Хрватској, као конститутиван народ, позива се на своје право на самоопредељење, једнако као што га Хрватска тражи за себе у односу на Југославију.
5. Припадност Југославији – У случају распада СФРЈ, српске територије у СР Хрватској остаће део будуће заједничке југословенске државе са другим српским областима.
Ова контрарезолуција је била директан одговор на хрватску политику сецесије и представљала је корак ка каснијем формирању Републике Српске Крајине (проглашена на Никољдан 1991.).
У Сарајеву је, 1. марта 1992. године, убијен стари сват Никола Гардовић, којег су на Башчаршији убили криминалци предвођени Рамизом Делалићем – Ћелом, због ношења заставе Српске православне цркве на вјенчању његовог сина.
Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова 1. марта 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево.
Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле, у двориште Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак.
Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг, на стотињак метара од саме Старе цркве.
Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви. Поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело.
Четири криминалца, предвођена Рамизом Делалићем, изашла су из аутомобила „голф“ и насрнула на младожењиног оца, старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара.
Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу, одузме сватовско знамење, заставу Српске православне цркве, након чега је дошло до комешања у сватовској колони.
Након тога је Рамиз Делалић, звани Ћело, отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Миковића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили.
Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.
Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова 1. марта 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево.
Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле, у двориште Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак.
Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг, на стотињак метара од саме Старе цркве.
Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви. Поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело.
Четири криминалца, предвођена Рамизом Делалићем, изашла су из аутомобила „голф“ и насрнула на младожењиног оца, старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара.
Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу, одузме сватовско знамење, заставу Српске православне цркве, након чега је дошло до комешања у сватовској колони.
Након тога је Рамиз Делалић, звани Ћело, отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Миковића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили.
Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.
ПРИЈЕБОЈСКА или ВОЛАШЕВА ЈАМА
Једна од најсабласнијих јама у Лици која је прогутала на стотине српских живота са подручја Коренице и једна од првих јама у које је бацано српско становништво већ у љето 1941. године одн. убрзо по успостављању хрватске клерофашистичке државе НДХ.
У Волашеву јаму бацани су највише Срби из Плитвица, Љесковца, Личког Петровог Села и Бунића али и из самог града Коренице.
Према извјештајима преживјелих свједока хрватски кољачи су се између себе изругивали и опонашали жртве правећи гримасе и вичући “ајој” и “ајме” што показује ниво психопатолошког поремећаја самих егзекутора.
По завршетку рата нове комунистичке власти су наредиле да се јама забетонира.
За вријеме Владе Јадранке Косор, 2007. године, по основу пријаве да су у Пријебојској јами убијани Хрвати током Другог свјетског рата, започело се са ексхумацијом. Убрзо се по предметима нађеним уз кости, испоставило да се ради о српском православном становништву. Дио извађених костију је неколико дана у црним врећама лежао уз сам руб јаме да би потом нестао без трага.
Недалеко од ове јаме налази се и јама на Сорића Крчевини, у којој су исто убијани Срби са тог подручја.
Обе јаме је екипа из удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке лоцирала, урадила неколико фотографија и снимила GPS-ом тачне координате и прилазне путеве.
Једна од најсабласнијих јама у Лици која је прогутала на стотине српских живота са подручја Коренице и једна од првих јама у које је бацано српско становништво већ у љето 1941. године одн. убрзо по успостављању хрватске клерофашистичке државе НДХ.
У Волашеву јаму бацани су највише Срби из Плитвица, Љесковца, Личког Петровог Села и Бунића али и из самог града Коренице.
Према извјештајима преживјелих свједока хрватски кољачи су се између себе изругивали и опонашали жртве правећи гримасе и вичући “ајој” и “ајме” што показује ниво психопатолошког поремећаја самих егзекутора.
По завршетку рата нове комунистичке власти су наредиле да се јама забетонира.
За вријеме Владе Јадранке Косор, 2007. године, по основу пријаве да су у Пријебојској јами убијани Хрвати током Другог свјетског рата, започело се са ексхумацијом. Убрзо се по предметима нађеним уз кости, испоставило да се ради о српском православном становништву. Дио извађених костију је неколико дана у црним врећама лежао уз сам руб јаме да би потом нестао без трага.
Недалеко од ове јаме налази се и јама на Сорића Крчевини, у којој су исто убијани Срби са тог подручја.
Обе јаме је екипа из удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке лоцирала, урадила неколико фотографија и снимила GPS-ом тачне координате и прилазне путеве.
Милева Лазаревић из села Шадићи код Власенице, мајка три погинула јунака ВРС и једна од многих Српских мајки које су животима својих синова одбранили Републику Српску:
Боро Лазаревић (1961-1992);
Саво Лазаревић (1963-1992);
Станко Лазаревић (1966-1992).
Овој поштеној и честитој жени, муслимански војници су 1992. на кућном прагу убили тројицу синова, два зета, два сестрића као и велики број ближе и даље родбине.
Супруг Владо је отрован још 1991. а ћерка Милка је од превелике туге за браћом трагично преминула.
"Пред сам почетак рата, децембра 1991. године отрован је мој супруг Владо. Никада нисмо сазнали од чега, али сумњамо да је отрован у продавници коју је држао један муслиман. Свенуо је као биљка, за 10 дана. Нисам га ни оплакала, а освануо је рат и убрзо је наше село, Шадићи попаљено, а ми избегли у Власеницу. Убијен је прво један син. Пре него што ће ми бити убијени синови Саво и Станко, кћерки Милки Вуковић је убијен супруг. Нисмо га поштено ни оплакали, а онда су мучки и свирепо убијени моји синови Саво и Станко. У тој заседи је још 13 људи страдало, а када су их довезли трактором ја сам се онесвестила. Туга ме је с ногу оборила…Узмем њихове слике па причам с њима. Сама се испричам и исплачем и онда ућутим… Али, ја сам поносна на њих мртве. Поносим се. Имала сам дјецу, дај Боже да их свако онакве има. И поносно идем кад могу да идем" – испричала је пре неколико година Милева.
"Ако се и ово српско село затре, како ће наши потомци знати да кажу ко су и одакле су. Са 16 година сам морао да узмем пушку, три брата су ми убијена на огњишту. И ја треба све то да заборавим или напустим? Нема шансе. Због моје мртве браће ћу се борити све док сам жив. Муслимани су дошли преко брда, из комшијског села Церска. Само пар месеци раније смо се са њима договорили да они чувају нас од њихових злих људи, а ми њих од наших. Обећали.
Обећали и погазили. Упали су рано ујутро у наше Шадиће и побили укупно 29 људи. Када су тела допремљена пред болницу у Милиће, један амерички новинар је пао у несвест видевши повреде.
Нико никада није одговарао. Никада се нико из Хага није запутио за Шадиће да барем пита шта се то догодило" – испричао је Зоран, једини Милевин преживели син.
Боро Лазаревић (1961-1992);
Саво Лазаревић (1963-1992);
Станко Лазаревић (1966-1992).
Овој поштеној и честитој жени, муслимански војници су 1992. на кућном прагу убили тројицу синова, два зета, два сестрића као и велики број ближе и даље родбине.
Супруг Владо је отрован још 1991. а ћерка Милка је од превелике туге за браћом трагично преминула.
"Пред сам почетак рата, децембра 1991. године отрован је мој супруг Владо. Никада нисмо сазнали од чега, али сумњамо да је отрован у продавници коју је држао један муслиман. Свенуо је као биљка, за 10 дана. Нисам га ни оплакала, а освануо је рат и убрзо је наше село, Шадићи попаљено, а ми избегли у Власеницу. Убијен је прво један син. Пре него што ће ми бити убијени синови Саво и Станко, кћерки Милки Вуковић је убијен супруг. Нисмо га поштено ни оплакали, а онда су мучки и свирепо убијени моји синови Саво и Станко. У тој заседи је још 13 људи страдало, а када су их довезли трактором ја сам се онесвестила. Туга ме је с ногу оборила…Узмем њихове слике па причам с њима. Сама се испричам и исплачем и онда ућутим… Али, ја сам поносна на њих мртве. Поносим се. Имала сам дјецу, дај Боже да их свако онакве има. И поносно идем кад могу да идем" – испричала је пре неколико година Милева.
"Ако се и ово српско село затре, како ће наши потомци знати да кажу ко су и одакле су. Са 16 година сам морао да узмем пушку, три брата су ми убијена на огњишту. И ја треба све то да заборавим или напустим? Нема шансе. Због моје мртве браће ћу се борити све док сам жив. Муслимани су дошли преко брда, из комшијског села Церска. Само пар месеци раније смо се са њима договорили да они чувају нас од њихових злих људи, а ми њих од наших. Обећали.
Обећали и погазили. Упали су рано ујутро у наше Шадиће и побили укупно 29 људи. Када су тела допремљена пред болницу у Милиће, један амерички новинар је пао у несвест видевши повреде.
Нико никада није одговарао. Никада се нико из Хага није запутио за Шадиће да барем пита шта се то догодило" – испричао је Зоран, једини Милевин преживели син.
Каштели код Сплита - током традиционалне параде "Машкаре" изведен је један перформанс у којем мања група људи спаљује лутку која тобоже симболизује предсједника Србије Александра Вучића.
Иако је изведено на стотине различитих перформанса овај је нарочито истакнут у медијима ( и хрватским и нашим) а једини ефекат који треба да изазове у српској јавности јесте да је свако ко је против тренутне власти у Београду - "усташа".
Наводна подршка Хрвата побуњеном српском народу против корумпиране власти?
Знамо да Хрвате не занима никакво добро српском народу па да сходно томе сигурно не подржавају стотине хиљада људи који ових дана носе српске православне симболе и транспаренте са натписима "Догодине у Призрену и Книну" и слично те се стога поставља питање да ли је неко из власти у Београду заправо платио и организовао извођење оваквог перформанса у Далмацији или је у питању класичан симбол хрватитиса који се овог пута указао у корист властодржаца у Србији?
Ваше мишљење?
Иако је изведено на стотине различитих перформанса овај је нарочито истакнут у медијима ( и хрватским и нашим) а једини ефекат који треба да изазове у српској јавности јесте да је свако ко је против тренутне власти у Београду - "усташа".
Наводна подршка Хрвата побуњеном српском народу против корумпиране власти?
Знамо да Хрвате не занима никакво добро српском народу па да сходно томе сигурно не подржавају стотине хиљада људи који ових дана носе српске православне симболе и транспаренте са натписима "Догодине у Призрену и Книну" и слично те се стога поставља питање да ли је неко из власти у Београду заправо платио и организовао извођење оваквог перформанса у Далмацији или је у питању класичан симбол хрватитиса који се овог пута указао у корист властодржаца у Србији?
Ваше мишљење?
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Нека буде на здравље и спасење почетак Часног поста! ☦️☦️☦️