Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Републико Српска срећан ти рођендан! Срећна ти слава Немањића, Бранковића и Котроманића – Свети архиђакон Стафан Првомученик чију судбину ти и твој народ дијелите кроз вијекове!
АКО НЕ ОВЕ, ОНДА ДОГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ!
АКО ЈЕ ДРИНА ГРАНИЦА, ПОПИЋЕМО ЈЕ! ❤️💙🤍☦️
АКО НЕ ОВЕ, ОНДА ДОГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ!
АКО ЈЕ ДРИНА ГРАНИЦА, ПОПИЋЕМО ЈЕ! ❤️💙🤍☦️
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Невесиње, Источна Херцеговина
Република Српска ❤️🇷🇸
Република Српска ❤️🇷🇸
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Београд честита Дан Републике Српске ❤️🇷🇸
МИЛАН КРНЕТА - један од многих Крајишника који је свој живот положио за Републику Српску
На данашњи дан, на Бихаћком ратишту, погинуо је Крнета Милан - Мићо. Као млади момак, на самом почетку рата, нашао се на раду у Аустрији гдје се успјешно бавио боксом и гдје су брзо запажене његове изузетне способности.
Иако се Милану смијешила успјешна спортска каријера, а поред тога био је и запослен те имао живот какав су многи могли само да сањају, по избијању рата у Крајини, Милан долази у родне Кистање и приступа у редове Српске Војске Крајине. Као крајишки борац пролази многа ратишта а свој млади живот уграђује у темеље братске Републике Српске 09.01.1994. год, управо на дан њеног оснивања.
Иако је тада у Крајини било примирје, Крајишници нису мировали већ су са значајним снагама долазили у помоћ Републици Српској!
Да ли ће се данас игдје поменути Милан и стотине других Крајишника који су за Српску положили животе сматрајући да је то њихова света дужност одбране ближњега свога.
Не дајмо у заборав такве јунаке!
На данашњи дан, на Бихаћком ратишту, погинуо је Крнета Милан - Мићо. Као млади момак, на самом почетку рата, нашао се на раду у Аустрији гдје се успјешно бавио боксом и гдје су брзо запажене његове изузетне способности.
Иако се Милану смијешила успјешна спортска каријера, а поред тога био је и запослен те имао живот какав су многи могли само да сањају, по избијању рата у Крајини, Милан долази у родне Кистање и приступа у редове Српске Војске Крајине. Као крајишки борац пролази многа ратишта а свој млади живот уграђује у темеље братске Републике Српске 09.01.1994. год, управо на дан њеног оснивања.
Иако је тада у Крајини било примирје, Крајишници нису мировали већ су са значајним снагама долазили у помоћ Републици Српској!
Да ли ће се данас игдје поменути Милан и стотине других Крајишника који су за Српску положили животе сматрајући да је то њихова света дужност одбране ближњега свога.
Не дајмо у заборав такве јунаке!
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Бања Лука ❤️🇷🇸
Forwarded from Од Крајине до Украјине са Дани(ј)елом Симићем
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Дани(ј)ел Симић је за РТ на енглеском језику, коментарисао изјаву Владимира Зеленског, како је упад у Курску област "једна од највећих побједа у овом рату".
За истаћи, осим што Симић овај пут прича на енглеском, а не на руском, јесте правилно потписано презиме (Simich), јер је то једини начин да би се иоле правилно изговорило на енглеском језику.
Преузимање латиничних вјешала српског језика (Simić), како Срби обично траже да их се потпише, заправо не значи ништа на енглеском и то нико без помоћи неће прочитати као Симић.
За истаћи, осим што Симић овај пут прича на енглеском, а не на руском, јесте правилно потписано презиме (Simich), јер је то једини начин да би се иоле правилно изговорило на енглеском језику.
Преузимање латиничних вјешала српског језика (Simić), како Срби обично траже да их се потпише, заправо не значи ништа на енглеском и то нико без помоћи неће прочитати као Симић.
“Покољ у Драксенићу” или “Крвава литургија” је назив за ужасан злочин који су починили хрватски фашисти и нацисти (тзв. усташе и тзв. домобрани) 14. јануара 1942. године, у подкозарском селу Драксенић, код Босанске Дубице, недалеко од Јасеновца и Доње Градине.
У рану зору на православни празник Мали Божић велики број хрватских војних формација стигао је у село које је већ било завијано великим снијегом. Говорили су мјештанима како сви морају одмах да дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није желио да послуша наређење, убијан је на лицу мјеста.
Одмах по уласку у село Хрвати су кренули са пљачкањем српских домаћинстава и паљењем кућа.
Све ухапшене спровели су у цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над српском нејачи, тако што су их ножевима, односно камама убијали. Кроз црквена врата текла је ријека крви.
Убијено је најмање 207 стараца, жена и деце, од чега је око чак 90 било млађе од 14 година.
Дивљаштво хрватских војника ишло је дотле да су, измећу осталог, младе жене силоване на олтару цркве.
По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, који је почињен у Глинској цркви на Банији крајем јула 1941. године.
Након Другог свјетског рата, југославенске, комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред лице правде.
У рану зору на православни празник Мали Божић велики број хрватских војних формација стигао је у село које је већ било завијано великим снијегом. Говорили су мјештанима како сви морају одмах да дођу у цркву, како би им нешто важно саопштили. Ко није желио да послуша наређење, убијан је на лицу мјеста.
Одмах по уласку у село Хрвати су кренули са пљачкањем српских домаћинстава и паљењем кућа.
Све ухапшене спровели су у цркву, а онда су отпочели свирепо иживљавање над српском нејачи, тако што су их ножевима, односно камама убијали. Кроз црквена врата текла је ријека крви.
Убијено је најмање 207 стараца, жена и деце, од чега је око чак 90 било млађе од 14 година.
Дивљаштво хрватских војника ишло је дотле да су, измећу осталог, младе жене силоване на олтару цркве.
По својој форми и начину извршења, овај злочин је сличан злочину, који је почињен у Глинској цркви на Банији крајем јула 1941. године.
Након Другог свјетског рата, југославенске, комунистичке власти су забрањивале да се прича о овом морбидном злочину, а мало ко је од злочинаца изведен пред лице правде.
Драксенић код Босанске Дубице
“У зиму 1942. године паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Хрвати су 14. jануара, у рану зору, на српски Мали Божић, упали у Драксенић и на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, већином жене, дjецу и старце. Било jе укупно 207 убиjених. Сви су побијени хладним оружјем - ножевима, сјекирама и чак ручним тестерама (пилама)."
“У зиму 1942. године паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Хрвати су 14. jануара, у рану зору, на српски Мали Божић, упали у Драксенић и на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, већином жене, дjецу и старце. Било jе укупно 207 убиjених. Сви су побијени хладним оружјем - ножевима, сјекирама и чак ручним тестерама (пилама)."
Годишњица Покоља у Драксенићу
Сваке године када идем за Јасеновац или Доњу Градину некако се деси да Драксенић прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја?
Али, ево Богу хвала имала сам и са ким да видим то мјесто страдања, патње и мука.
Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали. Низ зидове сливала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.
О овом злочину постоји неколико свједочанстава.
Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком Мара Благојевић; Ушле смо у цркву ... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута ка народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове... Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи: У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
Свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина: У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.
Данас на мјесту страдања изникао је нови храм посвећен Светом јеванђелисти и апостолу Марку а иза храма налазе се остаци мале црквице. Подигнута је јединствена гробница у којој су сахрањени мозгови и крв невино пострадалих, дјеце жена и стараца. 1950. године комунистичке власти минирале су и до темеља уништиле цркву. Ове жртве као и све остале за вријеме комунистичке власти назване су "жртве фашистичког терора". Све то зарад братства и јединства..
Спомен костурнице данас су обновљене, рестауриране, више нису оронуле, улегнуте, попуцале..
Не смијемо заборавити, јер је заборав највећи гријех!!
Сандра Благић
Сваке године када идем за Јасеновац или Доњу Градину некако се деси да Драксенић прођем. Да ли је то што душу своју оставим на пољима тишине, туге, пакла и раја?
Али, ево Богу хвала имала сам и са ким да видим то мјесто страдања, патње и мука.
Ни те хладне зиме 1942. године на православни Мали Божић, Срби нису поштеђени. Хрвати усташе, оне Србе које нису убили на кућном прагу отјерали су у цркву. У храму су их силовали, мучили, искасапили, поклали. Низ зидове сливала се крв! Њих 360 православних душа узнијело се ка Господу.
О овом злочину постоји неколико свједочанстава.
Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком Мара Благојевић; Ушле смо у цркву ... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута ка народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове... Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи: У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
Свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина: У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.
Данас на мјесту страдања изникао је нови храм посвећен Светом јеванђелисти и апостолу Марку а иза храма налазе се остаци мале црквице. Подигнута је јединствена гробница у којој су сахрањени мозгови и крв невино пострадалих, дјеце жена и стараца. 1950. године комунистичке власти минирале су и до темеља уништиле цркву. Ове жртве као и све остале за вријеме комунистичке власти назване су "жртве фашистичког терора". Све то зарад братства и јединства..
Спомен костурнице данас су обновљене, рестауриране, више нису оронуле, улегнуте, попуцале..
Не смијемо заборавити, јер је заборав највећи гријех!!
Сандра Благић
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Плодови Павелићевог пројекта - заузети српски етнички простор, српско становништво побити, протјерати и покатоличити, потпуно фалсификовати историју, прогласити "хрватским културним наслијеђем" сву српску материјалну и нематеријалну баштину са отете територије а преостали број Срба који је сведен готово на статистичку грешку просто прогласити "православним Хрватима" и тиме их постепено увести у унију са римском црквом.
Тешко да у свијету постоји монструознији пројекат од пројекта под називом "хрватска држава и хрватски идентитет".
Тешко да у свијету постоји монструознији пројекат од пројекта под називом "хрватска држава и хрватски идентитет".
За једно је дјелимично у праву - ослобођење српских области од Турака се заправо није никада ни догодило у потпуности јер су остављени отомански елементи у широком луку и на различитим нивоима.
Ти елементи су, након одласка турске администрације и војске, само додатно окрвавили руке православном српском крвљу.
Нека неко други расуди ко је заправо стварни кривац за стотине хиљада пререзаних српских вратова у оба свјетска рата и у посљедњем, отомански елементи који су их резали или они Срби који су оставили те исте елементе да постоје на нашим просторима називајући их браћом друге вјере и слично, лицемјерно глумећи некакве хришћане кроз селективно примјењивање хришћанских начела итд.
Али авај, барем знамо на чему смо а како су до сад радили тако ће радити и убудуће. У то нема никакве сумње .
Ти елементи су, након одласка турске администрације и војске, само додатно окрвавили руке православном српском крвљу.
Нека неко други расуди ко је заправо стварни кривац за стотине хиљада пререзаних српских вратова у оба свјетска рата и у посљедњем, отомански елементи који су их резали или они Срби који су оставили те исте елементе да постоје на нашим просторима називајући их браћом друге вјере и слично, лицемјерно глумећи некакве хришћане кроз селективно примјењивање хришћанских начела итд.
Али авај, барем знамо на чему смо а како су до сад радили тако ће радити и убудуће. У то нема никакве сумње .
Многи не знају да је Република Српска имала аутомобилске регистарске таблице на српској ћирилици.
Овдје су неки од примјера (Мркоњић Град, Приједор, Брчко, Србиње, Бања Лука, Бијељина, Вишеград, Модрича, Зворник, Невесиње, Добој, Српско Сарајево и Требиње).
Након завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата и потписивања Дејтонског споразума читава Босна и Херцеговина добија заједничке регистарске ознаке с тим што су, због компромиса, узета слова која постоје у оба писма (српском и латинском) а то су "Е, Т, О, А, Ј, К, М"
Овдје су неки од примјера (Мркоњић Град, Приједор, Брчко, Србиње, Бања Лука, Бијељина, Вишеград, Модрича, Зворник, Невесиње, Добој, Српско Сарајево и Требиње).
Након завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата и потписивања Дејтонског споразума читава Босна и Херцеговина добија заједничке регистарске ознаке с тим што су, због компромиса, узета слова која постоје у оба писма (српском и латинском) а то су "Е, Т, О, А, Ј, К, М"