Агонија

Изгледа да је ово нека врста агоније. Можда људи, доносиоци ове одлуке, схватају, да се налазе у терминалном стадијуму. Штета је само што неки околоправославни канали не разумеју праве мотиве тако драстичних потеза од стране државе. А објашњавају се управо агонијом. Овако се не понашају они који су сигурни у своју исправност и победу...

#George_D

https://yangx.top/pravblogs/1049

О верској ситуацији у Молдавији

Све ово што се сада дешава око Православне цркве Молдавије (ПЦМ), која је у канонском јединству са РПЦ, веома подсећа на предратну ситуацију око УПЦ. Исте методе, исти сценарији, исте једноставне комбинације. Нема сумње да су клијенти и планери исти. Заиста, ако је функционисало са УПЦ, зашто не би радило са ПЦМ? Штавише, на Западу нису навикли да мењају разрађене сценарије без посебне потребе.

Али са жаљењем вреди приметити да руководство ПЦМ, које представља митрополит Владимир (Кантаријан) и његово окружење, није научило ниједну поуку из украјинске трагедије и гази на потпуно исте грабље. Доказ за то је његово наводно писмо патријарху Кирилу са познатим комплетом „антиратних“ марака. И није битно да ли је писмо оригинално или лажно – његов садржај није оповргнула нити одбацила Кишињевска митрополија.

Покушаји да се избегне одговорност за поверено стадо и да се одговорност пребаци на Москву и Патријаршију, одиграће исту окрутну шалу на ПЦМ као и на УПЦ. Даљи сценарио ће се одиграти као по сату и неће се разликовати од украјинског.

У овом случају, није битно што је "Бесарабска митрополија" Румунске православне цркве, за разлику од „ПЦУ“, канонска структура. Њене последње акције, посебно увреде на рачун ПЦМ, позиви молдавском свештенству да се спонтано прикључи структури РумПЦ-а, заправо су је довели у раван са расколницима. Јер демонстративно кршење канона (а поступци "Бесарабске митрополије" су намерно кршење 17. правила VI Васељенског Трулског сабора), учињено од канонске структуре, не поништава антиканонску природу овог чина. У правилу је прописана и казна за такав чин - скидање чина и примљеног клирика и епископа који га је примио. Сећам се да је управо ово правило био један од главних аргумената Синода Александријске патријаршије када је објављивалa „скидање главе” митрополита Леонида (Горбачова). Чланови александријског Синода нису били нимало постиђени што је митрополит Леонид припадао другој помесној Цркви.

Што се тиче Молдавије, она се у сваког тренутка креће ка грађанској конфронтацији и регионалном сукобу. Упркос чињеници да је у почетку верска ситуација тамо била много повољнија - на територији земље су биле две канонске јурисдикције, није било велике расколничке структуре која би захтевала њену легализацију, а није било ни моћног аутокефалистичког покрета.

Чинило се да је украјински сценарио тешко изводљив у Молдавији. Међутим, видимо да се ситуација развија баш као у Украјини. Ова околност још једном наглашава извештаченост сукоба који се развија пред нашим очима.

Нејасно је да ли све ово види митрополит кишињевски Владимир, али реакција Митрополије на догађаје који се развијају доводи у сумњу ово. И овде и тамо, црквени јерарси са највишим ауторитетом као да су заборавили како да одвоје политику од црквеног живота. То значи да ће резултат бити сличан украјинском.

P.S. И да, у Молдавији будућности, постојање ПЦМ није предвиђено ни у ком облику. Као у Украјини – постојање УПЦ. Ни на који начин. Уопште.

#George_D

Куда иде наш црквени брод?

Нисам желео да говорим о кадровским решењима последњег Синода РПЦ, али с обзиром на талас информација, то ће ипак бити неопходно.

Разни аутори су више пута примећивали да је само пензионисање епископа који није напунио 75 година, па још и без подношења [његове] молбе - скандал. И овај скандал, с обзиром на широку популарност митрополита Леонида (Горбачова), одјекује далеко ван граница Русије и РПЦ, има још и међународни карактер. Мало је вероватно да ћу одати тајну, ако кажем, да се о овој кадровској одлуци Синода сада расправља у скоро свим помесним Црквама. Негде са недоумицом, а негде, као у Александријској патријаршији, и са нескривеним задовољством.

Шта све ово значи за даље позиције РПЦ у светском Православљу и на међународној арени уопште? Само једно – она може бити гурнута у напуштање егзархата у Африци или југоисточној Азији, помирење са Грцима под грчким условима, признање ПЦУ. И зашто, заиста, не[ће бити тако]? Многи су почели да говоре о томе недвосмислено.

И, коначно, не може се занемарити ликовање у украјинском црквеном интернет-сегменту, који је подржао одлуке „сабора“ у Феофанији. Тамо већ отворено прете свима који су сарађивали и једноставно људски подржавају митрополита Леонида. И, што је најважније, још више су се оснажили у исправност свог пута – удаљавања од Руске цркве и патријарха Кирила. И, као што можете претпоставити, захтевају више уступака...

У суштини, неопходно је напоменути, прича око самог митрополита Леонида је лоша не само зато што ју је управљачка врхушка патријаршије избацила ван палубе и видљиво се обрачунала са светлим [примером], али прилично тешким, јерархом. Ово је удар на позицију РПЦ у светском Православљу. Ово је удар на позицију РПЦ у Украјини. И не само то. У Молдавији и Белорусији, мислим да такође већ добро размишљају...

Сећам се како ми је неко доста давно говорио, да „на врху“ у патријаршији много не воле људе, који имају своје мишљење. Наводно, неко је предстојању РПЦ предвидео понављање судбине патријарха Никона. Но одлуке које доводе до подривања ауторитета РПЦ у Русији и ван ње, могу много брже да приближе изгледе за Нови Јерусалим, него негодовање спољних противника. Посебно, што је Грцима толико потребна капитулација РПЦ и признање безусловне превласти Фанара.

Хоћемо ли пристати на услове Грка? Католика? Или можда признамо ЛГБТ? Али шта је са Канонима, а шта са Саборним правилима и свим оним, о чему се тако много причало последњих година? Испада да је све прашина? А после последњих одлука Синода РПЦ, није јасно шта се дешава. Постоји мишљење, да је Његова Светост у садашњој ситуацији једноставно дужан да верној деци РПЦ каже како ће се даље развијати егзархати у Африци, југоисточној Азији, као и „украјинско питање“... Желео бих још да чујем и о перспективама односа са католицима након најаве могућности „благосиљања“ истополних „парова“. Уопште, ми, верна чеда Руске цркве, веома бисмо желели знати, којим путем наш Свјатљејши кормилар води нашу црквену лађу. Ми се надамо, не до гребена...

#George_D

Литвански егзархат Фанара, у овој фази, неће стварати озбиљне претње РПЦ

Чињеница да ће Фанар напасти позиције Руске православне цркве где год је то могуће, постало је јасно још 2018. године. Тако, изношење те чињенице - није вест.

Лично, не видим никакву трагедију у стварању фанарског егзархата у Литванији.

Прво, сама чињеница да је неки свештеник из Естоније постављен за администратора указује да постоји озбиљан проблем са особљем на лицу места.

Друго, не смемо заборавити да је Православље у прибалтичким земљама претежно религија руске мањине. Пример Естоније је показао, да помесна епархија Руске православне цркве, у случају стварања паралелних структура од стране Фанара, није отишла нигде. Да, наравно, покушаће да изврше притисак на њу. Али се не очекује масовни прелазак парохијана РПЦ у овај егзархат.

Треће, са становишта идеолошког садржаја, ово ће бити место концентрације белоруских маргиналних ликова. У Украјини ову улогу игра „ПЦУ“, за Белорусију ће ту улогу играти Литвански егзархат Фанара. Зашто за Белорусију? Јер ће главни кадар, чини се, бити опозиционари свих слојева који су напустили Белорусију. Па шта је ту лоше? Сада, да је „ПЦУ“ ван Украјине, цена ове организације не би постојала.

Дакле, у Литванском егзархату Фанара у блиској будућности ће бити као у Писидијској митрополији именованој по Јове Гечу, где служе сам Јов, Јован Ковал, који је побегао из Русије, неки ђакон и један парох. Или је он можда само туриста.

Што се тиче Украјинаца, они ће, по мом мишљењу, покушати да створе своје „националне“ црквене структуре. Како је искуство показало, украјинско православље је веома склоно етнофилетизму, посебно у емиграцији.

Тако да у овом тренутку не видим никакву озбиљну забринутост за РПЦ као такву.

А то, што ће у западним земљама, посебно у пограничним државама познатим по својој русофобији, покушати да истисну РПЦ и да је замене било чим није новост. Како свему томе може томе да супротстави Руска црква?

Пре свега унутрашњим јединством, непоколебљивошћу у Канонима. И време је да коначно престанемо да размишљамо о покушајима тражења компромиса по сваку цену и флертовању са непријатељима Цркве. Било да су Грци или католици.

#George_D

https://yangx.top/pravblogs/1273

Имајући очи, не виде...

За „миротворца“, још и даље протојереја, Алексија Уминског и оне, који цитирају његове речи да „речи непопустљивости, речи ратног стања, специјалних операција... [ни на који начин] се не уклапају у литургију... звуче као дисонанце“, и представљају их готово камертоном [нем. kammerton - звучна виљушка] истинске литургијске свести цитирао бих одломак из Анафоре Литургије Св. Василија Великог, онај његов део који се зове Intercessio:

„Помени, Господе, благоверне и христољубиве владаре, које си оправдао да владају на земљи: наоружај их истином, оружјем благовољења круниши их, осени њихове главе у дан битке, укрепи им мишицу, уздигни им десницу, одржи им власт, покори им све варварске језике који хоће да се боре: даруј им дубоки и неотуђиви мир: ускликни у срцима њиховим благо о Цркви Твојој и свим људима Твојим, да бисмо у тишини њиховој тихо и безмолвно [молитвено тихујући] живот поживели у свој побожности и чистоти."

Ово је део текста Анафоре литургије Василија Великог, избачен из служебника РПЦ у совјетско време. Враћен је одлуком Светог Синода још за време патријарховања Алексија II. И то не само у средини литургије, већ у самом њеном срцу – тексту Анафоре.

И украјински аутокефалисти, као и либералствујушчи Руси, посебно они, који редовно стоје пред Престолом Божијим, не могу а да не знају овај текст. Упркос томе, што се ова литургија служи свега десет пута годишње.

Или знају, али се претварају, да је литургија - свеопшти желе свету и ружичастим понијима?

Или о. Алексиј Умински овај део Анафоре Литургије св. Василија Великог није читао, јер то звучи „дисонантно“ са његовим схватањем шта литургија треба да буде?

#George_D

Све канонске норме

Коначно, амерички адвокат је монаху Кирилу (Говоруну) предложио* оно о чему смо писали на Правблогу (https://yangx.top/pravblogs/263) још прошлог лета: све канонске норме Православне цркве морају се посматрати кроз призму савременог световног (у овом случају римског) права и праксе спровођења закона.

Кључна теза - све канонске норме. Укључујући и оне, које говоре о неким посебним правима константинопољског престола, о праву на прихватање жалби из других Цркава и друго.

Дакле, брате Кирило, дајте да размотримо све канонске норме кроз призму римског права и праксе спровођења закона тог времена, а не само 25. Апостолски канон.

И још нешто: у случају монаха Кирила, црквени суд би могао да га оптужи за цео букет канонских прекршаја. Два дана мање-више смисленог рада. Но, на жалост, по свему судећи дешава се мајчина лењост. Зашто се напрезати, када се једноставно можете позвати на „универзални“ 25. Апостолски канон?

#George_D

*) Троструки агент Серјожа пише:

"Јасно је да није било много важно на који канон ће се позвати московски епархијски суд: да је било човека, постојао би и канон.

Али један амерички адвокат ми је рекао следеће:

Латински превод επιορκια из 25. канона је prejurio. Управо овако је преведена реч из Матеја 5:33 и 1. Тимотеју 1:10 у Вулгати.

У римском и модерном праву prejurio - је кривоклетство под заклетвом. То јест, ово није када је неко прво обећао, а онда није урадио, већ је свесно лагао у самом тренутку када обећава.

Тражио сам значење речи επιορκια како код старих тако и код византијских Грка, и заиста, они су је користили углавном у овом смислу. Да и сама етимологија грчке речи сведочи о томе: επι-ορκια буквално значи приликом полагања заклетве, то јест, у време, а не после ње.

На тај начин, канон је осудио оне клирике, који су свесно давали лажно сведочење у судским или другим правним поступцима, предвиђеним римским правом. Ово објашњава и неопходност да клирици уопште полажу заклетву, иако то противречи Христовој заповести да се не заклиње – то је захтевало римско право.

Иронија је у томе, што су црквене судије, који крше судске процедуре, заправо више подложни казнама предвиђеним каноном 25 од оних којима покушавају да суде на основу овог канона."

Афрички егзархат РПЦ и забране „Синода ујка* Теодора“

После првог егзарха Африке, митрополита Леонида (Горбачова), Синод Александријске патријаршије, који је заправо отишао у раскол, донео је сличну одлуку у вези са садашњим в.д. егзархом епископом Константином (Островским).

Па добро, овај демарш од стране Грка је био сасвим очекиван. И, како су већ рекли бројни стручњаци, ни префикс „и.о.“** ни „опрезност“ у спровођењу мисије на „црном континенту“ нису спасили ствар. Сада „Синод ујка Теодора“ и Фанар који стоји иза њега чекају признање ове одлуке од стране других помесних Православних цркава. Такође, како је било и са митрополитом Леонидом. Тада су, да подсетим, одлуку александријских Грка подржали њихови грчки сународници, а Синод Бугарске цркве је одлучио да се „уздржи од саслуживања“ са владиком Леонидом. Тако у скоро време очекујемо сличне одлуке у вези са епископом Константином.

Бивши архимандрит РПЦ Кирил (Сергеј Говорун) је већ коментарисао ову ствар. Он каже, александријски Синод је имао на то право („свргавање” епископа Константина), јер римско право, које лежи у основи канонског права Васељенске цркве, подразумева територијални принцип. Рецимо, починили сте кривично дело на територији туђе надлежности - тамо се задржава [добија] и одговор.

Све би то било у реду, но црквени канони не говоре ништа о јурисдикцији и било каквим канонским правима расколника. Такви, по слову и духу канона Васељенске цркве, немају никаква права унутар црквене ограде, па стога не треба ни говорити о реалности њихових „укора“. А Александријска патријаршија је сада, после признања „ПЦУ“ - управо расколничка, која се моли са изопштеним и „коледарима“***. О томе директно говоре бројна правила, од којих је главно - 10-о Апостолско.

Напоменимо и то, исти Говорун се не позива на никаква правила која дозвољавају александријцима да лише чина јерарха друге помесне Цркве. Али ово је лирска дигресија...

А сада идемо на главну ствар. Сада ће уследити прилично оштра критика поступака одговорних јерарха РПЦ, који, рекавши „А“, не кажу „Б“. То је оно што чини могућим овакве демарше чика Фјодора, иза кога стоји Фанар, и њихови сателити. Зашто до сада још није констатовано ступање у раскол Александријске патријаршије? Зашто на нивоу Светог Синода РПЦ није дата црквено-канонска и догматска оцена ставова Фанара, који повезује „монархију Оца“ у Светој Тројици и његово место у систему Помесних цркава? Каква је судбина документа „О искривљавању православног учења о Цркви у деловању јерархије Константинопољске патријаршије и иступањима њених представника“?

Полумере ће довести до тога, да ће се све завршити „збацивањем и свргавањем“ патријарха Кирила на неком следећем фанариотском синоду. У Москви никако не могу да усвоје, да Грци немају намеру да се договоре, а сви сигнали о могућности постизања споразума доживљавају се као слабост. Раскол се више не може спречити, он се десио. А задатак Руске Цркве је да стоји у канонској истини, Православљу и да шири своју мисију до краја земље. Као што су то чинили наши велики претходници – светитељи Јован Тоболски, Инокентије Иркутски, Николај Јапански, Свети Герман Аљаски и други.

А ако ми нисмо спремни за праву хришћанску мисију, чему је онда све ово било, укључујући и стварање Афричког егзархата?

P.S. Грчке цркве се сада налазе у очигледној слабој позицији због ЛГБТ-агенде. Не заборавите, главни извор финансирања Александријске патријаршије, која носи име ујака Теодора, је Република Грчка, која је недавно легализовала истополне „бракове“. А шта о овој појави мисле на афричком континенту? Ми то добро знамо из реакције бројних католичких бискупа у Африци на декларацију РКЦ о доктринарним питањима под називом „Fiducia Supplicans“. Но о томе више у следећој публикацији...

#George_D

*) стриц/ујка што му више пристаје

**) Графичка скраћеница за:
и обављање дужности, обављање дужности итд.

***) Ритуална транформација спољашњег изгледа човека уз помоћ маски, одеће и других атрибута.

Индикативни сигнал

https://yangx.top/pravblogs/1427

Метаксакис је оснивач Александријске патријаршије у виду какву је данас познајемо. И то не толико по њеној територијалности (ово је само врх леденог брега), већ по унутрашњим механизмима њеног управљања. Конкретно мислимо на практично пуну зависност од спољашњих центара утицаја и њиховог финансирања патријаршије. Метаксакис је, уосталом, престао да буде константинопољски патријарх тачно када је Венизелосова „Велика идеја” потпуно пропала и Грчка претрпела потпуни пораз. Тако су Британци морали да евакуишу Метаксакиса из Истанбула на мандатну територију Египта.

#George_D

Овај сценарио је виђен пре годину дана

Данашњи дан је почео информативним поводима, који су дошли из Румунске цркве. Тамо је донета одлука да се правно оформи „Румунска Православна Црква Украјине“, интегришући украјинске парохије које говоре румунски, пре свега у Буковини.

Е сад, овај сценарио је био видљив пре годину дана, када је почела активнија фаза прогона УПЦ. У то време много се говорило у расправама о томе, да ће центрифугални процеси почети неизбежно на „националним периферијама“. Зато што ће ти исти Украјинци који говоре румунски, ако се нешто деси, више волети јурисдикцију канонске Румунске цркве него коринђаше [= ругобе, сподобе]* из националистичке секте „ПЦУ“. И чак су, ако се не варам, прве кораке тада предвиђали управо Румуни. И нека присталице #феофании причају колико им је воља о издаји свих око себе, али чињеница је да је све то постало могуће управо захваљујући одлукама из маја 2022. године. Каква је овде веза? Она је директна. Повезавши своју будућност са актуелним политичким режимом у Кијеву и потпуно га идеолошки подржавајући, руководство УПЦ је учинило Украјинску цркву директно зависном од будућности актуелне власти. А будућност је, као што сада видимо, нејасна...

Шта ће се бити даље? Центрифугални процеси ће добити замах. Они ће негде попримити црквене тонове, а негде друштвено-политичке. Но ово су две стране једног те истог процеса. Или је до бесконачности било могуће ругати се митрополиту Лонгину (Жаром) и онима који се налазе под његовом бригом - деци, и мислити да нико около ништа не види и не разуме?

А сада о самом међуцрквеном аспекту. Присталице #феофании ће сада почети да провоцирају руководство РПЦ на оштре потезе против Румуна, одједном изненада сетивши се, да је Украјина - канонска територија Руске цркве.

У то ће бити уткано и питање јачања активности РумПЦ у Молдавији. Али „молдавски“ и „украјински“ случај су потпуно различити, и објединити их у један било би погрешно.

Стога, да је до мене, за сада не бих реаговао на ситуацију око румунских парохија у Украјини. У ситуацији, када се УПЦ налази у Украјини практично под забраном, а локални становници имају избор – да оду сподобама из „ПЦУ“ или, на пример, у јурисдикцију друге канонске помесне Цркве – избор је очигледан. И то је чисто људски разумљиво.

Добро, а канонске границе у региону биће поново исцртане када се успоставе јаке политичке границе и дефинишу сфере утицаја. Ово је, нажалост, главни резултат „мудрих одлука“ #феофании .

#George_D

*) Коришћено "ряженым"

Неколико речи о "црвеној јуници" [рыжей телице]

У контексту информација последњих недеља о [„рыжей“] "риђој", или, правилније речено, „црвеној јуници“ ["красной телице"] („пара адума“), приближавању последњих дана и скором доласку Антихриста, неопходно је рећи неколико речи на ову тему са хришћанске позиције.

Ритуални детаљи клања јунице и њеног претварања у пепео изложени су у 19. глави књиге Бројева. Као што је познато из талмудске традиције, чак ни краљ Соломон, који је познавао суштину свих земаљских ствари, није могао да схвати значење заповести о „ритуалу црвене јунице“. Парадокс овог ритуала се састоји у томе, што је пепео трогодишње црвено-риђе краве „без телесне мане, која никада није носила јарам“, спаљене „ван логора“ (ван насеља, града), чинио ритуално чистим нечисте и обрнуто. Сам [од себе] пепео краве, помешан са водом, коришћен је за ритуално очишћење оних, који су „додирнули смрт“ (имали контакт са лешевима или посетили гробље), без чега је било немогуће даље учествовати у обредима Јерусалимског храма. Истовремено, коханими* (јеврејски свештеници) који су учествовали у обреду спаљивања краве и додиривали сам пепео постајали су ритуално нечисти и морали су да се подвргну ритуалном прању и очишћењу. Управо овакав парадоксалан и несхватљив ритуал за Јевреје ултраортодоксни кругови у Израелу желе да оживе ових дана.

Требамо ли ми, хришћани, да се плашимо овога? Цела ствар је у томе, што је аутентично значење овог, чини се, без рационалног објашњења ритуала, који је обављен само 8 или 9 пута у читавој историји јеврејског народа, изложено у апокрифној Варнавиној посланици. Атрибуција овог споменика лично апостолу Варнави данас је под знаком питања, али се истраживачи слажу у погледу древности текста – писан је између 70. и 130. године после Христа. Ову посланицу су цитирали Ориген, Тертулијан и Климент Александријски.

Дакле, ритуал „црвене јунице“ се помиње у 8. глави посланице, у којој се говори о старозаветним праобразима крсне смрти и васкрсењу Христовом. Боја краве симболизује крв, проливену за грехе света, крава се приносила на жртву цела, тако, како је и Христос пострадао свом Својом људском природом за нас. Сам Господ је у свему подобан нама, али у Њему „нема мане“ – природа Његовог човечанства није оштећена грехом. У жртвену ватру „црвене краве“ стављени су црвени вунени конац, дрво либанског кедра и исоп – као праобрази скерлетне хаљине [в. Мт 27, 28], у коју је Христос био обучен пре страдања на крсту, подножје Крста (предање каже, да је он био направљен управо од стабла либанског кедра) и очишћења од греха (исоп се сматрао биљком за чишћење, уп. „покропи ме исопом и бићу очишћен“).

Поред тога, у ритуалу „црвене краве“ су узимали учешће коханими - свештеници Јерусалимског храма [Ароново потомство]. И, као што се сећамо, управо је храмско свештенство, предвођено првосвештеником Кајафом, осудило Христа на смрт. Жртвовање Христово је извршено „ван логора“ – Он је био разапет на Голготи, испред градских врата.

Али најважније је објашњење парадокса „очишћења“ и „оскрвњења“, који још увек не даје мира јеврејским мудрацима. Жртва Христова је искупила оне „оскврњене смрћу“ и учинила „чистима“ оне, који су је прихватили и пошли за Њим, али су се у исто време, оскрвнили - они на чијим се рукама нашла Његова крв.

Стога се не треба плашити древних библијских ритуала, који су симболизовали саму главну Жртву у историји човечанства. Треба само разумети њихово право значење, откривено нам у Новом Завету. Јевреји још увек не разумеју...

#George_D

*) коэн - коэны, кохены,  јев. כֹּהֵן

Безакоње* Фанара, који се не може оправдати никаквим правилима

https://yangx.top/pravblogs/1602

У ствари, уважени протојереј Владислав Ципин је и у праву и није у праву у исто време. Наравно, у форми, у којој садашња Константинопољска патријаршија представља своје право да прихвата апелације и разматра их, то нема никакве везе са црквеним правним поступком као таквим. То се зове крајње безакоње*, које се не може оправдати никаквим правилима, која су у овој ситуацији приведена за уво**.

Али ипак, истина је у томе, да је право апелације Константинопољске патријаршија историјски постојало. О овоме смо детаљније писали овде. Но, да би се, ово право применило, била је неопходна свеокупност околности и фактора, и што је најважније - сагласност обе стране са арбитражном улогом Константинопољске катедре у конкретном спору. Осим тога, морала се поштовати процедура. Дакле, када се разматра улога и место Константинопоља у црквено-правној пракси епохе Васељенских сабора, немогуће је без историјског контекста и контекста световне судске праксе тог времена. Без тога, све конструкције „посебног места” константинопољског епископа висе у ваздуху.

То је оно о чему, по нашем мишљењу, треба пре свега говорити у вези са свим овим „апелацијама“ и „рестаурацијама у чин“ Кураева & Co.

#George_D

*) "Беспредел" је жаргонски израз који је нашироко ушао у употребу 90-тих у СССР-у. Беспределници су чланови криминалне групе који се не придржавају ни "закона" криминалног света. Хоће се рећи да су фанариоти дно дна еклисиолошких преступника. Други превод је - (еклисиолошки) хаос.

**) фразеологизам дошао из француског. Према законима старог Рима, ако се сведок није појавио на суду да сведочи, онда је страна заинтересована за његово присуство имала право да га приведе вукући га за уво. У нашем случају се указује на вршење насиља над чињеницама од стране фанариота.

У конфронтацији са Фанаром су потребни јаки аргументи

Тешко је расправљати са чињеницом, да се данас о судбини не само Украјинске или Руске цркве, већ и читавог „светског Православља“, одлучује не на саборима, већ у рововима. То је истина. И још је неспорна чињеница, да се Руска црква, хтела она то или не, данас пред целим светом појављује као чувар традиционалног морала. Али ово није довољно. У конфронтацији са Фанаром и његовим универзалистичко-космичким тврдњама, потребни су јаки аргументи. Штавише такви, којима ће се тешко наћи приговор, а који ће натерати друге помесне Цркве на озбиљно размишљање.

О чему говоримо? Неки од аргумената, безусловно, данас се кују на бојном пољу. Но други део се мора ковати у тихим канцеларијама историчара, канониста и богослова. Без овога, Фанар са његовим новооткривеним „првенством“ неће моћи бити савладан.

Па узмите, протојереја Владислава Ципина. Реч је о канонисти, веома поштованом у РПЦ, који изађе и каже:
„Константинопољ нема право да врати у чин бившег протођакона Андреја Курајева. Такав акт константинопољског патријарха је канонски неважећи.”
Истина? Али тамо на Фанару и у неким другим Црквама, верују да имају [то право]. За Грке прота Ципин није ауторитет, тамо су апсолутно други ауторитети. Тамо, на Фанару, се позивају на Валсамоново тумачење 17. и 18. канона Трулског сабора, а на шта мислимо ми?

А ми треба да спроведемо озбиљну, фундаменталну историјско-канонску студију и мање-више поуздано реконструишемо праксу спровођења закона тог времена. Ми смо дужни да озбиљно аргументујемо своју позицију, стављајући Грке у ћорсокак. Штавише, неће бити тешко обновити слику [тог времена] барем делимично.

Ево, рецимо, постоји Валсамоново тумачење 12. канона Антиохијског сабора (341). Овај текст је занимљив јер, из њега, између осталог, ми сазнајемо о хаосу који је настао у разумевању не само саме процедуре апелације, већ и тога, у којим случајевима и ко је све може разматрати. Неко је мислио, да право коначне пресуде принадлежи било ком од патријарха, неко, само римском епископу (уп. 4. канон Сардикијског сабора), други, да слично право, попут Рима, има и константинопољски епископ. А неки су генерално веровали, да право разматрања жалбе у завршним фазама имају сви патријарси по редоследу диптиха. И што је најважније, Валсамон нас у тумачењу овог и низа других канона сличне садржине непрестано упућује на световно законодавство Византије.

Стога, чак и на основу кратке анализе текста овог тумачења, можемо извести  закључак, да пракса, коју Фанар намеће као неку саму од себе подразумевану у прошлости, у ствари, најмање нема историјску потврду. Како су онда у пракси изгледале и у чему су се реално састојале привилегије константинопољских епископа? Говорити о томе, да их уопште није било - погрешно је. Но и то, што Фанар жели себи да присвоји, историјски је неосновано.

Кураев је био неопрезан, у налету еуфорије, и јавно показао свој „лични томос“ од Вартоломеја. Овај документ је веома информативан у смислу празнине, иза које се Фанар крије, оправдавајући своје „привилегије“.

Да ли су садашњи богослови РПЦ у стању да реше ово питање и спроведу критичко истраживање-реконструкцију уз озбиљну студију базе извора? Ово бих веома волео [да видим]. До сада се процес зауставио на 39-страничном извештају на Архијерејској конференцији.

#George_D

Потребна нам је јавна, аргументована дебата

https://yangx.top/pravblogs/1780

На основу примера овог коментара и многих других из профанарског табора различитих помесних Цркава, укључујући узгред, Бугарску, имамо јасан наратив – „одбацивање 'ПЦУ' је политички проблем, но никако није канонски“. Као, ето разни људи у различитим Црквама, да би угодили Кремљу и Русима, „клеветали“ су „младу Украјинску цркву“ (мисли се на „ПЦУ“).

И тако, у мене је питање за руководство ОВЦС РПЦ и Синодалну библијско-богословску комисију Московске патријаршије. Опростите, Високопреосвећене владике, да тако кажем, на "дрскости". А где су наши аргументи? Где је наш глас? Где је наше оправдање, да овај „спор” (за сада) има чисто канонске, а не политичке основе?

Али њих нема. Тишина. Али у доба медијске и информативне отворености то није могуће. Ваши разговори иза сцене са појединим јерарсима, који се саглашавају са вама у приватним разговорима, никога не занимају. После они све раде подједнако по своме. А ми још једном дижемо руке и "бришемо се".

Потребна нам је јавна, аргументована дискусија. Грци ово разумеју, ви - не.

Са дубоким жаљењем.

#George_D

Опасна игра са фанариотима

[ Писано 16. мај 2024. Аутор нашег ТГ канала полемише са преовлађујућим и основаним сумњама наших других аутора - да је одустајање пловдивског од кандидатуре тактичке природе због притиска јавности. Преварна је душа. Тако се и одлазак на Фанар посматра у кључу обезбеђења леђа, утицајем, у крајњој линији, Мочваре, преко једног од њених лиценцираних религиозних сервиса. А све ради освајања патријарашког трона. ]

Не слажем се са ставовима мојих колега поводом очекиваног саслуживања митрополита пловдивског Николаја и још двојице јерарха Бугарске цркве са представницима „ПЦУ“. И ево зашто.

Чини ми се, да је Николај пловдивски започео сопствену игру. Веома рискантно, али ако му ствар успе - то ће биће скоро бриљантно.

Шта је њена суштина? Као што знате, митрополит Николај је унапред повукао своју кандидатуру са номинације за будућег бугарског патријарха. Знавајући навику пловдивског владике да кардинално мења своје намере, фактор коначне/неконачне одлуке остаје једна од важнијих непознаница будућих избора, пошто ће у случају свог номиновања, он постати један од главних претендената.

Прихватање Петра (Еремејева), који је свргнут у РПЦ из чина и саслуживање са њим, као и предстојеће саслуживање са представницима „ПЦУ“ (и то не са кловновима, већ са емигрантима из канонске УПЦ) је неопходно митрополиту Николају за једно – да у будућој конфигурацији учврсти свој статус максимално независног јерарха од патријарха и Синода БПЦ. Другим речима, Николај фактички предлаже размену – његову личну аутономију у замену за коначно повлачење кандидатуре. Изостанак осуде поступака пловдивског митрополита од стране Синода на предстојећем заседању ће ефективно легализовати његов нови неформални статус под новим патријархом.

У те своје сврхе он и покушава да искористи Фанар, који жели милом или силом, да коначно организује саслужење архијереја БПЦ са украјинским расколницима. Ту чињеницу ће Грци касније да наводе за стварно признање „ПЦУ“ од стране Бугара. Отворени профанарски јерарси – митрополити русенски Наум (недавно се састао са патријархом Вартоломејем у Истанбулу) и старозагорски Кипријан у овом контексту иступају за митрополита Николаја само као ситуациони савезници, ништа више.

Неко ће рећи, да је таква игра са фанариотима превише опасна. Тешко је не сложити се. Међутим, у истом је Филарет (Денисенко) успео. У случају, да му пође за руком, митрополит Николај ће постати практично недодирљив у систему БПЦ.

Није лоша замена за одустајање од патријарховања, која можда још и не добије.

#George_D

Бити или изгледати

https://yangx.top/pravblogs/1800

Владика Јонатан, ма шта причали о њему и ма какви лични греси му били иза леђа, несумљиво је исповедник.

Ово је, да подсетим, корифеј-никодимовац, који је својевремено одбио да сарађује са совјетским обавештајним службама, због чега је послат у Украјину. Црквени људи ће га памтити и као талентованог композитора (његове хармонизације древних напева могу се ставити у ранг са делима Чеснокова и Касталског), и као преводиоца-приређивача руског превода Великог покајног канона Св. Андреј Критског. Да и много чега још.

То је груда [стена]. Како се испоставило, велики подвижник нашег времена. Исповедник. Његов чин изобличава многе у УПЦ, обучене у чин архијереја.

Многаја љета владико! Желимо да издржи прогон под којим је и да срамота покрије гонитеље и њега и Свете Цркве!

P.S. И узгред, да ли су гласине већ стигле до владике Онуфрија, или још нису?

[Овде, брат George_D може да мисли на сцену из Кијево-Печерске лавре. После Литургије, још у одежди, митрополит Онуфрије изговара у камеру невероватне речи: "До нас су стигле гласине да сте ухапшени (мисли на игумана Лавре и обраћа му се овим путем)." А сви медији увелико објавили уснимљене материјале са хапшењем митрополита Павла. И он се налази окружен сведоцима хапшења. Иде даље онај пасаж да се ради о неспоразуму. Реакција која је на свој начин чињенична потврда гоњења Цркве. Тужна - да је изговара неко ко је имао снаге да одлучујуће руши критски лаж-сабор. Имао је још једну такву срамотну изјаву касније, другим поводом.

Овде ћемо издвојити и овај моменат. Ако добро памтимо, Владика Јонатан је компоновао препев песме светог Николаја Српског "Вера вечна, вера славна". Можда и најупечатљивији снимак појања те песме, по нотама Јонатана а и уопште, је испред катедралног храма у Одеси. Неколико хиљада православних пева на челу са митрополитом Агафангелом. Коју годину касније Агафангел пријављује СБУ свога свештеника, ако се не варамо, због литургијског помена патријарха Кирила. И каже му у лице - пријавио га да не би изгубио све, да би могао да настави да живи у владичанском комфору?! Ево га живи тај комфор у 86-тој години.]

#George_D

Митрополит пловдивски може поновити судбину Денисенка

[Објављено 18. јуна. Аналитичка "функција" и "параметри" су актуелни и после изборног резултата синодског заседања, по питању патријарашких кандидата.]

Након анализе колега у вези предизборне ситуације у Бугарској.

Минимум, треба размотрити, следеће важне факторе:

1. Митрополит Наум, како год да га промовишу, сам по себи остаје прилично слаба фигура. Као прво, он нема карактер јаке воље, за разлику од Николаја пловдивског. Друго, опште позната чињеница је да против њега постоје озбиљни компромитујући докази [Шта - опет содомија?! Или?]. Треће, његова лична уверења. Све ово говори у прилог томе, да ће се, уколико њега буду изабрали за патријарха, Бигарска црква буквално претворити у егзархат Константинопоља. Очекивано председавање шефа Фанара на изборном Сабору само ће озваничити ову чињеницу. Тако, они који кажу, да би митрополит Наум могао одједном да „измакне контроли“ и почне да делује на своју руку - једноставно не схватају, да три наведена аспекта ову вероватноћу своде практично на нулу. Он то једноставно не може да уради, нити ће хтети.

2. Договори пловдивског владике са Грцима и његови прави планови. Углавном, о садржају ових преговора и постигнутих договора можемо само да нагађамо. Мада, уверен сам, да раније објављене тако назване „гласине“ нису далеко од истине. Међутим, ако митрополит Николај није потпуно заслепљен сопственом величином, он мора да појми, да је сваки договор са Грцима - игра са оштрицом обележених карата. Фанариоти желе да поново реализују сценарио, који су успешно извели приликом стварања "ПЦУ". Тада су, да подсетим, од поглавара „УПЦ-КП“ затражили да не предлаже своју кандидатуру за „поглавара“ нове структуре, већ да подржи „неутралног“ кандидата у лику свог штићеника, заузврат му обећавајући да ће сачувати позицију „патријарха“ унутар саме „ПЦУ“ и задржати полуге власти. И ово није нека врста спекулације или теорије завере - о томе је касније и сам Денисенко отворено говорио у свом тексту. Међутим, ми  се добро сећамо, да су Грци, пошто су добили шта су хтели, фактички избацили Денисенка из „ПЦУ“ и натерали све његове штићенике да га се јавно одрекну. Исти тај Зорја, који је верно служио Филарету дуги низ година и дугује му буквално све.

Дакле, ако се реализује сценарио, по коме би митрополит Наум постао патријарх, а митрополит Николај - сива еминенција, онда ће ускоро, под притиском Грка и штићеника Запада у структурама моћи на бугарске јерархе, пловдивски владика огромним делом вероватно изгубити све своје присталице. Грцима и Западу није потребан амбициозан, самосталан и непредвидив јерарх у улози сиве еминенције – њима је потребан потпуно контролисан патријарх и Синод. Да, и старе притужбе Грци никада не заборављају и увек стрпљиво чекају прилику да се освете. А своје време их је „увредио” не само митрополит Николај, већ и цела Бугарска црква одбијањем да учествују на Критском сабору. За фанариоте је сада „ствар части“ да претворе БПЦ у структуру која је у режиму њиховог ручног* управљања.

Па тако, ако митрополит Николај све ово разуме, онда је мало вероватно да ће он слепо веровати договорима са фанариотима и стварно се кладити на русенског владику, којег ће Грци у потпуно контролисати. Боље му је, кладити се на неку трећу, неутралну фигуру.

Па ћемо прекосутра видети, ко је ко.

И да. Вероватноћа, да би митрополит Николај, пошто постане патријарх, одмах признао „ПЦУ“, много је мања него да патријаршија припадне митрополиту Науму.

#George_D

*) у оригиналу "ручну структуру" - а што значи горе написано