Фанар и Ватикан су претворили Украјину у полигон за „испитивање“ нове уније - митрополит запорошки Лука

Из реферата митрополита запорошког и мелитопољског Луке на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду.

"На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.

Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.

Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.

Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.

Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.

Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу."

Одржана научна конференција „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“

https://www.fpn.bg.ac.rs/85072

Научна конференција на тему „Утицај  Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“, на којој су говорили проф. др Зоран Кинђић са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Зоран Милошевић са Института за политичке студије, проф. др Олег Солдат са Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, др Владимир Димитријевић, проф. др Дарко Ристов Ђого са Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, као и путем платформе Зум. На научном скупу прочитани су и реферати Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког  (УПЦ) и Бернара Ле Кароа.

👇

👆

Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Васељенске патријаршије на процесе и онај део трагедије у Украјини који се тиче православља.

На скупу је прочитан реферат Његовог високопреосвештенства г. Луке митрополита запорошког на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Васељенске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса уједињења, представљаће одговарајућа идеолошка ограда свештеничких кадрова Православне цркве Украјине, као формирање заједничке богословске базе која оправдава нову Унију.

Професор др Зоран Кинђић одражао је предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. Он је подсетио да је Цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске православне цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска православна црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. „Декларација о учењу Руског света појавила се 13. марта 2022. године, где се Руска православна црква напада као да исповеда јерес. Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић.

Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је објаснио да је  овај проблем покушао да осветли из угла црквеног и из угла световног права, као и да смо сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине. „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру. Сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију која је примодијална у односу, а оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, навео је професор Чворовић.

Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије“. Он се осврнуо на тренутна дешавања и да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других цркава, већ да постоји континуитет. „Пинска конгрегација је ударила на процес завршетка окупљања руских земаља. Велико мешање у новије време започето је и 19. године прошлог века, наговештавајући да на челу свих православаца треба да буде човек који је грчке националности“, истакао је професор Милошевић.

👇

👆

Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, кардинални руски комесни сабори. „Истинска руска духовност је принуђена да се повуче, у вештачке егзистенцијалне нише. Ова духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат.

Реферат Бернарда Ле Кароа на тему „О садашњем стању у православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“  прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Иако је црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство Цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај.

Предавање на тему „Канонолог Сергије Тројицки о презентацијама Цариградске патријаршије“ одржао је др Владимир Димитријевић. Он је напоменуо да Тројицки не каже да је на страни руске цркве, него на страни канонског поретка и против је претензија руске цркве да замени Цариградску патријаршију. „За Тројицког престоница Византије, има непроцењиво место у историји свих православних народа, нарочито Словена. Нема православног хришћанина који трон цариградског патријарха није признавао за први међу једнакима, међутим, он је, још тридесетих година 20. века, упозоравао да нема сада великог града Светог Константина о коме говоре канони православне цркве, нема центрума православља Цариграда“, казао је др Димитријевић.

Професор др Дарко Ристов Ђого одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Русе – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик непотпуне аутокефалије цркава које нису добиле аутокефалију на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. „Царство је сваки пут изнова конструисало цркву Константинопоља кроз наратив континуитета и идентитета са старином, а политика је тамо где је јерес прекидала, успостављала те исте токове. Овај манир се наставио и након 1453. године када царства више и није било, Фанар је тада наставио да се понаша као црква коју је империја овластила и да и даље врши улогу арбитра у православљу“, закључио је професор Ристов Ђого.

За лакше читање у штампаној форми - пдф формат реферата митрополита Луке

Захваљујемо се Центру за руске студије ФПН у Београду и професору Копривици на прилогу!

Тукли су циљано

Минимум – желели су да изазову дуготрајну неспособност или инвалидитет. Да би се, с једне стране, зауставило јавно деловање митрополита на заштити Цркве и обезглавила епархија, а са друге стране - да би се створио јасан пример застрашивања осталих архијереја УПЦ. Како кажу, ако будеш „љуљао чамац“, ми ћемо од тебе направити „поврће“.

Максимум - не желимо ни да причамо о томе. Али ако се УПЦ, сада у потпуности не укључи у своју одбрану, онда ће се ово десити свуда. И стићи ће до Феофаније.

Монаштво реално спасава животе

На овом видеу је забележен ударац невероватне силе, који радикал задаје тољагом директно по глави митрополита Теодосија. Слава Богу, испало је тако, да ударац није пао по лицу или очима, већ по монашком покривалу за главу, званом „клобук“.

И поред овога, у архијереја је дијагностикован потрес мозга! А замислите, шта би се догодило, да није било панкамилавке? Минимум - отворена повреда лобање-мозга, а максимум - смртни исход.

@antiraskol

О садашњем стању у Православној Цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије

Доносимо реферат православног богослова Бернара Ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024).

Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима.

Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ [1], не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ [2].

Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао је против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће!“ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“.

Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха.

Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса).

👇

👆

Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ [3].

На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи.

Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије.

Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“.

Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице:

👇

👆

Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући и са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године).

Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa).

Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом.

Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“.

14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:
- прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима,
- прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије,
- обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б.Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије.

Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника.

Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете 'укидањe' Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се 'спољни услови променили'. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности‘ и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са 'духовним садржајем' 9. и 17. канона Халкидонског сабора.

Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве..."

👇

👆

"Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство.

Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“.

Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено оопштење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву.

Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих.

У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“.

Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она, под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви:
1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена;
2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором;
3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву.

👇

👆

Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ [4].

Преподобни о.Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“ [5]

Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута.
 

[1] Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87.

[2] Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675.

[3] Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580, https://books.openedition.org/efr/12443

[4] „Сетве и жетве“, стр. 670.

[5] О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.

Цариградска патријаршија и Црква на Руси: ко је конструкт а ко конструктор?

Излагање протојереја-ставрофора Дарка Р. Ђога на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", одржаној 17.10.2024. у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду. Излагање ће у проширеном садржају да се нађе у зборнику научних радова ове конференције.
 
Претензије Фанара на редефиницију своје улоге међу помјесним православним Црквама (али и на редефиницију система црквеног права по себи) садрже одређене идеологеме које су, на свеопшту штету Цркве, исувише дуго пролазиле или непримјећено или теолошки необрађене. Једна од тих идеологема заправо јесте сам идентитет тзв Васељенске тј Цариградске патријаршије. Заправо, готово је назамисливо са колико повјерења се и данас већина православних вјерника односи према субјекту који себе назива “Васељенском патријаршијом”, не размишљајући о основаности не само њеног “васељенског карактера” већ и њеног идентитета тј црквено-историјског континуитета. Заправо, да ствар буде савршено апсурдна, из Фанара су се у прошлости гасиле аутокефалне помјесне Цркве, а данас се активно негира идентитет тј континуитет свих нехеленофоних помјесних Цркава. Негација идентитета свих нехеленских Цркава понекад има облик теорије о “непотпуној аутокефалији” свих Цркава које, наводно, нису добиле “аутокефалији на васељенским саборима” (то бисмо могли назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета)[1], док постоје и примјери сасвим надреалних негација постојања или јурисдикције осталих помјесних Цркава. Као најактуелније и најилустративније примјере потпуног губитка осјећаја за стварност код фанарских идеолога можемо навести сумануту пријетњу митрополита Јова Гече из јесени 2018.г. да ће, у случају да Москва изазове право Фанару да подари тзв аутокефалији украјинским расколницима, имагинарни Цариград “узети аутокефалију самој Москви”[2]. Сличан ниво недостатка осјећаја за стварност испољио је и још један идеолог истанбулских снова, митрополит Андреј Нанакис када је у мају 2022. устврдио да је тзв Васељенска патријаршија надлежна за цијело канонско подручје на простору бивше Југославије, осим саме Србијε[3]. “Аргументативни ток” започео је основном идеологемом Фанара: данашњи црквеноправни идентитет СПЦ по њему успостављен је практично томосом из 1920. године, повезан је са постојањем Југославије као државе те се самим тим са престанком постојања Југославије самоугасила јурисдикција наше Цркве било гдје осим у Србији. Многоличност јавних наступа фанарских епископа можемо да увидимо ако се присјетимо да је у свом интервјуу Политици патријарх Вартоломеј истакао
 
“Свакако, колико нам је познато, многе  владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4]

👇

 👆

Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима.
Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других.
Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком  моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу - тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности.
Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената.
Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије:

“Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела.

👇

👆

Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6]
 
Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац:
 
„Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7]
 
Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине.
Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане - од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући - прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле.
Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима - од несторијанства до иконоборства и уније.

👇

👆

Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт  нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости - као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“?
Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама. 

[1] Дарко Ристов Ђого, Да ли данас постоји „пентархија“? (О „аутокефалији“, „старим“ и „новим“ патриајршијама данас), Зборник радова са научног скупа (Фоча, 27–28. мај 2022. године), стр. 61-84.

[2] https://www.bbc.com/ukrainian/features-46069420  Датум пристуања 12.9.2024. Врло је важно и индикативно да Ј. Геча у свом тумачењу управо наводи теорију о потпуним и непотпуним аутокефалијама као увод у своје конфабулације о улози Фанара у прошлости и садашњости Цркве у Русији и у Православљу уопште.

👇

👆

[3] «Στην Μητέρα Εκκλησία, το Οικουμενικό Πατριαρχείο, επανέρχεται η πνευματική και κανονική ευθύνη της διευθέτησης των εκκλησιαστικών πραγμάτων του νέου ανεξάρτητου κράτους.Το αυτό ισχύει και όταν ένα κράτος, που έχει Τόμο αυτοκεφαλίας, για οποιονδήποτε λόγο παύει να υπάρχει…  Αυτονόητο τυγχάνει ότι, όπως η πολιτική εξουσία της Σερβίας δεν νομιμοποιείται αυτοβούλως να παρεμβαίνει στα του κράτους της Βόρειας Μακεδονίας, για τον ίδιο λόγο και η Εκκλησία της Σερβίας δεν έχει κανονικά δικαιώματα, ούτε εκκλησιαστική δικαιοδοσία στην επικράτεια του διεθνώς αναγνωρισμένου νέου αυτού κράτους, που είναι το στερνοπαίδι των βαλκανικών κρατών.“ В.  https://www.ekirikas.com/i-mitera-ekklisia-sti-dimokratia-tis-v/ датум приступања 22.9.2024.

[4]https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa

[5] Дарко Ђого: Случајна Србија против Небеске Србије, 2024, КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТАВАЊЕ КУЛТУРЕ: СРПСКИ „СЛУЧАЈ” (Радови с истоименог научног скупа одржаног у Андрићграду, 27. јуна 2023), 117-134.

[6] Наводимо српски превод: https://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/ датум приступања 22.9.2024.  Консултовали смо и изворник:
https://www.goarch.org/documents/32058/4830467/The+Ecumenical+Throne+and+the+Church+of+Ukraine+-+Greek.pdf/

[7] в Дарко Ристов Ђого, Русь – руско-украјинско црквено питање (црквена историја, идентитети, теологија). Књига 1: од почетака Руси до 1670., ПБФ Св. Василија Острошког, Фоча, 2020,  154.

ТЕОПОЛИС – TIMEO DANAOS

https://www.pecat.co.rs/?p=186955

Вијест да римски pontifex maximus има намјеру да посјети Србију некако се појављује на хоризонту српских медија одавно. Но чини се да су се напори у том правцу у скорије вријеме појачали, будући да су се у медијима почели појављивати текстови из пера озбиљних људи који су такву могућност разматрали из тачке позитивних учинака папине посјете
 
И чињеница да је Београд „коначно“ добио кардинала (шта све у Београду нема, рекли бисмо ми из дубоке српске провинције!) такође може да се тумачи као знак дипломатске припреме за долазак папе Франциска у Србију. Геополитички значај те посјете не треба посебно истицати. Вјерски необразовани апаратчици из тзв „политичке елите“, од самог државног врха до нижих ешелона, углавном болују од културолошког комплекса источњака, па би се организацијом папине посјете Србија још једном саморедефинисала као дио Запада. Или, како то за своју културно-националну конверзију воле да кажу и украјински и црногорски сецесионисти: коначно бисмо промијенили цивилизацијску парадигму са византијске на „европску“. Папина посјета је углавном означавала скору или коначну интеграцију те традиционално православне земље у колективни Запад (тј у НАТО или ЕУ). Тако се шаље порука: или – ми смо Запад или: ми бисмо све дали да постанемо Запад. И онда се рачуна да је довољно аутоколонизованих умова такву поруку већ поунутрашњило. Јер, ма колико да је сам римокатолички свијет у неприлици пред постхришћанским Западом, културна машта наших аутоколониста латинском хришћанству даје магичну ауру „културе“, „умјетности“, „рафинисаности“ (понекад чак истовремено презирући „Цркву“ као „мрачњачку институцију“ пуну лешева у ормарима али и моћан симбол сањаног „Запада“). Па и сам Рим: и сам суочен са проблемима, и сам збуљен постмодерним папом, он и даље у духу ранијих епоха иде у правцу Истока.
 
ИНТЕРЕС ВАТИКАНА 
 
Historia est magistra vitae – тако и данас уче наши гимназијалци у првој лекцији из латинског („А“ деклинација). Који је то интерес Ватикана да се интензивно бави „схизматицима“? Не морамо претјерано да ломимо главу будући да је један од гвоздених закона историје – када год се изгуби на једном простору, мора се продријети на другом. Када су се масе за вријеме Реформације отргнуле од духовног монопола Ватикана, најприје се Тридентским сабором консолидовала теологија и идеолога, а затим се кренуло ка Истоку и Југу. Пољска, која је до тада била уточиште прогнаних реформиста и религијских дисидената, кроз само једно покољење враћена је у ригидни римокатолицизам, а продор се наставио ка окупираној Западној Русији, што је крунисано унијом у Бресту. Јужни крак се већ тада протегнуо према манастиру Марчи, Херцеговини и Црној Гори, кроз коју су крстарили западноруски унијати како би плодове са једног краја поунијаћеног Словенства пренијели на друге (о чему постоје добри документи, које нам је доступним учинио Марко Јачов). Данас се демографски губици у Латинској Америци (која милионима душа клизи ка пентикосталству) и постхришћанској западној Европи морају надокнадити новим „присаједињеним источњацима“.

Слично ствар стоји са грчим „великим пројектом“: хеленски генос се није усрећио тиме што је избјегао комунизам и укотвио се у колективни Запад будући да су посљедице на демографском и друштвено-етичком плану подједнако трагичне: народ који и изумире и који је изгубио свој Завјет, сада може само да се нада да ће његова Црква да замађија инфантилне Словене, наметне имагинарну власт „првога без једнаких“ и заузме доминантно словенску православну дијаспору широм свијета. На просторима колективног Запада тако би се власт подијелила у оквирима „традиционалног хришћанства“ које то више није: Ватикан дугиних боја показао би да је и даље Цркву у успону и добио нове културолошке робове-кандидате за своја сјеменишта, Константинопољ дугиних боја коначно би постао копија првог Рима, а шавови у Украјини, Румунији и Србији зашили би се на јубилеју Никејског сабора 2025. новом унијом али и подјелом плијена.

👇

👆

Да ли ипак постоји макар какви очекивани позитивни резултати евентуалне посјете великог понтифекса? Медијска стратегија којом се до сада бранила, по свој прилици у државним органима већ договорена посјета, углавном се сажимају око аргумента о непризнавању УЧК администрације у Приштини у својству независне државе од стране Ватикана као државе. Но, са тим приступом постоји огромна потешкоћа. Да ли сте икада чули да су приштинске власти забраниле долазак неком ватиканском прелату због тако тврдог и принципијелног става Ватикана? Нисте? Зашто? Можда зато што Ватикан никада није прекинуо активну литургијско-симболичку агресију према српским светињама на Косову и Метохији (случај: Ново Брдо). Или узмимо други примјер: паралелни позиви на хришћанско јединство и чињеница да католички факултети акредитовани од стране Ватикана историју „Цркве у Хрвата“ и даље уче по конфабулацијским књигама Доминика Мандића и Крунослава Драгановића.

Наравно, ватиканска политика увијек има неколико нивоа и лице за сваки од тих нивоа. Када је деведесетих година дон Бранко Збутега активно подржавао тзв „ЦПЦ“ (као што данас украјински унијати, дакле, католици подржавају исту организацију са новим „поглаваром“), узалуд се митрополит Амфилохије распитивао код својих познаника кардинала које од лица Ватикана јесте оно право – оно када дају изјаве о томе да је унијатство „ствар прошлости“ или оно када подржавају сваку псеудо-црквену организацију маскирану у Православље?: „Не можемо ништа на локалу, Рим се тиме не бави“, био је типски одговор. Такав одговор не само да је нечастан, него подразумијева да онај ко га је дао свог саговорника сматра идиотом. Не постоји ниједно важније рјешење у ма ком ћошку свијета за које Ватикан не даје бар сагласност, ако не и импулс. Наравно, постоје и „православци“ који нам кажу да вјештину „нијансираних“ тј „различитих одговора“ у различитим околностима и сами треба да учимо. Уколико сте један од њих, извините за изгубљено вријеме приликом читања овог текста. Наше представе о добру и злу тј о моралу и животу дијаметрално су супротне. Но уколико вам чуло за честитост није у толикој мјери руинирано, можда бисте се сложили да би добро било да, рецимо, Ватикан коначно обузда молитвено спомињање блаженог Алојзија Степинца али и престане да даје медијску платформу за сваки могући глас упућен против Српске и Руске Православне Цркве.
 
РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ 
 
Друга линија „аргументације“ углавном налази „заједничког непријатеља“: од либералног трансхуманизма до исламске демографско-политичке експанзије. Но ту постоје два проблема. Први је историјски: показало се да је свака „помоћ са Запада“ условљена не међухришћанском солидарношћу већ нашом политичком употребљивошћу која је и сама условљена нашим покоравањем. И у најтежим тренуцима Цариграда, прво се тражила унија, па су се слали (иначе за одбрану недовољни) одреди. О томе колико смо крви за рачун Венеције, Аустрије и Европе пролили, а да смо при том и крвљу стечене привилегије морали да бранимо од католичког клира – написани су већ томови.

Но ситуација је тренутно утолико бесмисленија што су главни заговорници „уједињеног хришћанства“ и сами експоненти „нове нормалности“, етичке и догматске релативизације и комформизма. Они би се ујединили да се супротставе свијету али не у Истини – јер не вјерују да Истина уопште постоји. Они би заједнички фронт свијету који је изгубио компас, али и сами нас убјеђују да стране свијета не постоје већ само човјеков животни експеримент, један свијет без оријентације у њему. Најбесмисленије од свега: уједињено постмодерно хришћанство као рецепт који ће да излијечи свијет од постхришћанства? O tempora, o mores!

Посљедице за живот СПЦ биле би у непосредној пропорцији са симболичком штетом коју би колективни Запад том посјетом успио да нам нанесе.

👇

👆

Можда наш просјечан Србин и није баш онај најхришћанин из сопствене маште, али духовно чуло нам није толико затупило и историјско памћење још нам није сасвим појео комфор да бисмо престали да заборављамо не само Јасеновац већ и пацовске канале којима су крвници овог народа, сакривајући се некад у ренесансним капелама Ватикана, скривали од казне за смрт преко 700.000 душа само у логору на обали Саве. Па и прије и послије тог најужаснијег часа – нисмо још толико масовно обољели од Стокхолмског синдрома да бисмо заборавили биланс римског тоталитаризма који је, од 1204. до Украјине данас умио да промијени средства али не и циљ: „поновно присаједињење шизматика светој Мајци Цркви“.

У ситуацији у којој Србији и српском народу не недостаје искушења која нас раздјељују, а епископат, свештенство и народ често раслојавају и удаљавају међусобно, најмање што нам је као Цркви потребно јесте ситуација у којој држава, због незалијечиве инфантилности политичке класе, доноси одлуку о позиву римском понтифексу да дође у Србију, а свештенство или пасивно трпи ту политичко-симболичку репризу византијске политике из 1439. или чак активно „контролише штету“ коју би тај догађај неповратно учинио за односе вјерног народа и свештенства. Ако ће нас нова псеудо-симфонија довести до симболичког пораза, треба ли да се присјетимо резултата претходног, византијског цезаропапизма? Или је за нас поучније да се присјетимо да су наши средњовјековни владари умјели да буду мудри у односу и са латинским хришћанством али непоколебљиви у заштити православља? Ако ништа друго, скорији примјер јасно неповољних посљедица Хаванског сусрета папе Франциска и патријарха Кирила добро нам показује резултате тренутка када се државна и црквена дипломатија занесу у сопственим културолошким комплексима, не сјећајући се основног питања: „а шта о томе мисли народ?“ Иначе трпељиви руски народ (и свештенсгво) први пут је почео гласно да ропће, незадовољан „линијом“ и „корацима“ који су на симболичком плану показивали слику која не одговара нашем поимању ствари.

Vox populi – vox Dei. А populus serbicus (бар онај који није servicus) докле год pontifex maximus у Јасеновцу не каже mea maxima culpa осјећа и мисли да нема за шта да српску земљу походи макар овај постмодерни vicarius Christi.

- прота Дарко Р. Ђого

Прослеђено од
Центр "Хризма"

Унијати на Фанару

Поглавар украјинских унијата архиепископ Свјатослав Шевчук се састао данас у Истанбулу са константинопољским патријархом Вартоломејем.

Како саопштава сајт УГКЦ, стране су разговарале о ситуацији у Украјини и договориле се „да продубе сарадњу и екуменски дијалог у контексту празновања јубилеја 1700-годишњице Никејског сабора“. Вартоломеј је такође информисао Шевчука о синодалним одлукама.

Шевчукова посета Фанару одмах после Синода тешко да је случајна. Унијати нису просто посматрачи, већ учесници верског безакоња које се сада дешава у Украјини. Није искључено, да су данас Шевчук и Вартоломеј усагласили улоге, које им предстоје да одиграју у следећој партији уништавања канонског Православља у Украјини.