„Међутим, окупљање 28. јуна указало је и на један, за читав Балкан забрињавајући развој, оцењује аутор чланка, новинар Михаел Мартенс.

„Тај тренд се већ неко време назире, али га иностранство једва примећује: у студентском покрету, који и даље представља главну покретачку снагу протеста, превласт је однео великосрпски национализам који подсећа на ране године владавине српског ратног хушкача Слободана Милошевића почетком деведесетих.“

Према мишљењу аутора, то је већ показала листа говорника које су студенти изабрали за скуп: „Националисти и релативизатори ратних злочина надметали су се у ширењу великосрпских парола. Водитељка коју су изабрали студенти, није заостајала за њима.

Само је ректор Београдског универзитета говорио умереним тоном, али је остао изузетак.

Код осталих говорника се стицао утисак да им није стало до првобитног циља протестног покрета – дакле, до обнове демократије и владавине права у Србији – већ до покретање нових ратова против Косова или Босне.“

Кодне речи великосрпске идеологије
Франкфуртер алгемајне цајтунг даље пише да је скуп отворио студент који је „хистерично урлао и вриштао“, а који се већ више пута појављивао као говорник покрета.

„У квазибиблијском говору говорио је много о Богу, Србима и Косовској бици против Османлија 28. јуна 1389. године. Тај датум, који се у Србији слави као ’Видовдан’, дан светог Вида, у српском национализму има митски набој и користи се као универзално оружје.

То што су студенти управо тај дан изабрали за окупљање, наговештавало је нешто лоше. И те слутње су се обистиниле. 28. јун је у ’нашој вољеној отаџбини’ дан ’када молитве и крв постају једно’, викао је представник студената у микрофон.

Након обилне реторике о ’крви и тлу’ и славним прецима који су дали живот за српску отаџбину, студент је прочитао текст Николаја Велимировића, националистичког српско-православног свештеника и обожаваоца Хитлера, који је умро 1956. и у којем је опет било много говора о костима, прецима и отаџбини.

Онај ко је веровао да се у уводном говору радило о изузетку или о једној врсти прагматичног уступка студената јаком националистичком делу српског друштва, тај се преварио, оцењује немачки новинар.

„Јер, тако се и наставило. Један професор књижевности, који је недавно похвалио (литерарно ни осредњу) поезију Радована Караџића, ратног злочинца босанских Срба осуђеног на доживотни затвор, у псеудо-историјском говору позвао је публику да не заборави ни Србе на Косову, ни у Републици Српској у Босни, у Црној Гори и Северној Македонији.

Ради се, како је рекао, о ’слободи српског народа ван Србије’ и о ’борби за српски интегрализам’.

То су кодне речи за великосрпску идеологију у чије име су српски починиоци деведесетих година прво у Хрватској, затим у Босни и коначно на Косову починили злочине као што је геноцид у Сребреници.“

То што говор професора не само да се одржан, већ је од публике и одушевљено поздрављен, могло је код гледалаца који су пренос пратили путем интернета, из места као што су Вуковар, Сарајево или Приштина, да пробуди непријатна сећања, оцењује Франкфуртер алгемајне цајтунг.

„Јер, кад се у прошлости у великосрпској идеологији говорило о костима предака и о томе да је Србија свуда тамо где су Срби сахрањени, резултат је најчешће био да су кости несрпских жртава завршавале у масовним гробницама широм Балкана.“