👌
Доктор јој је извадио крв, ставио ју на свој прст и уз осмех ју лизнуо, како би и он доживео њене године.

Био је то први и последњи пут да су баку Марицу свели у Шавник због високог притиска.
„Ма рецепт за дуг живот је здрава храна, чист ваздух и рад”, објашњавала је она тада и доктору и породици.

Годишњица је смрти Марице Грдинић, једне од најстаријих жена које су живеле у Црној Гори.
Рођена је давне 1901. године у Морачи и одрастала је у времену када деца нису имала времена за детињство.

Отац јој је преживео Први балкански рат, али други, нажалост, није.
Тако је она остала сироче са 12 година и морала је од малих ногу напорно радити да би браћа и сестре могли опстати.
А најтеже јој је било, на леђима носити кући воду с Мораче.

На Васкрс 1918. године удаје се у ускочке Баре, крај познат по добрим домаћинима и буључарима.
У њеној седамнаестој години „украо” ју је 23 године старији мушкарац који се тек вратио из Првог светског рата.

Заједно су изродили 5 синова и 5 ћери.
Свој деци сама је ручно шила одећу све док прва шиваћа машина није „избила” у Шавник.

Муж јој је радио најтеже физичке послове како би школовао млађег брата који је хтео да школе заврши у иностранству.
Али тада је краљ Никола I увео закон да се не могу похађати стране школе, док се прво не заврше српске школе.

Довлачење дрва на воловима с Морачких планина били су свакодневни послови до њене удаје.
Од тада па надаље, само што је воденички точак није млео.
Цели свој живот провела је на местима где се гнезде орлови и коте вукови.

Љета је проводила у катунима чувајући овце.
Док би овце пасле, она би из дубоких јама снежница износила снег који се у њима задржавао преко целог лета, и на леђима га носила кући да се отопи деци за купање.

Живот је провела далеко од хемије и стресова савремене цивилизације.
Удисала је чист ваздух и хранила се само производима са свог имања, није било дана да оброк може обићи јечмени хлеб и кајмак, а жеђ се гасила гутљајима са бистрих планинских извора.

Све је преживела: болести, глад и ратове, а нажалост, било их је.
У Други светски рат послала је два голобрада сина, која се, хвала Богу, враћају жива.

Унуци су јој били добровољци у Војсци Републике Српске, каже, негде око Сарајева.
Касније су јој и унуци и праунуци заједно ратовали на КиМ.
„Јесу били и част ми је што јесу”, говорила је.

Све је ратове упамтила, и у сваком од њих је било неко њено чељаде.
Казивала је, да је онај рат са Швабама, ипак био најгори.
Швабе су јој једног дана одвели стеону краву која јој је децу хранила.
„Камен им у вилице”, тако их је клела до последњег дана.

Бог ју је наградио дугим животом, али касније јој је било најтеже када је почела да сахрањује своје ближње.
Најмлађа ћерка одавно јој је била превалила седамдесету.
Све сузе је кроз живот исплакала, па у позним годинама док је сахрањивала своје најближе, сузе су јој личиле на смолу.

Један од тих најтежих дана био је кад јој је умрла снаја, од најстаријег сина жена.
„За по' века заједничког живота нисмо се никада поинатиле, и када су ми јавили да је умрла на планини чувајући стоку, кукала сам за њом целу ноћ, јесам Богоми.”

Марица Грдинић је свој последњи интервју дала 2006. године новинару Драгану Јоцовићу.
Тада је рекла да јој праунуци имају петнаесторо деце, те свима који ту емисију гледају, пожелела је да и они дочекају „бијеле пчеле.”

Баш тих дана је Црна Гора прогласила независност од Србије, а њен коментар је био:
„А нијесам то знала, нек' раде што год 'оће, зна се ко смо ми и што смо.”

Бака Марица се 2009. године упокојила у 108. години овоземаљског живота.
Порука за младе увек јој је била:
„Гледај мајку па проси ђевојку.”

Иза себе је оставила преко 170 живих потомака...

Пише: Деки РС

😃 ПОЈАЧАЈ  😃

😘 https://yangx.top/evroaz
❤️ https://yangx.top/evroazp