Као што се у Пекићевом роману „Време чуда“, фреске у пуном сјају пројављују испод креча којим су их Титове комуноусташе наружиле и сакриле од погледа, тако се и током студентског протеста, испод наслага наметнутог НВО-УСАИД антисрпства, динкоидно-прогласовске пропаганде и анархо-левичарских контаминација, незадрживо помаља традиционални српски културноидентитетски образац, деценијама предмет омаловажавања, ругања и потискивања. Делује да је управо то, и код младих и код старих, управо она животодавна снага и инспирација која може ову државу и читав народ да пробуди из анестезије и усмери догађаје у добром правцу. То нам се већ дешавало током историје. Можда је време чуда поново наступило…