Ову причу треба да знају сви.

У ноћи 8. јануара, Настја је добила позив из Украјине и речено јој је да је њен супруг Алексеј Мотуз у заробљеништву. Добила је фотографију. Понудили су две опције за развој догађаја: или ће он бити мучен, или ће она послати своје интимне фотографије. Жена није послала фотографије. Терали су руског борца да их тражи од супруге, само је рекао: „Не брини, све је у реду“. Руског борца су мучили целу ноћ – пуцали су му у ногу и одсекли прсте. Његовој супрузи и мајци послате су фотографије његовог измученог тела. Мајка руског ратника је молила да јој не муче сина.

Последња порука од Алексеја била је: „Настја, волим те, не брини, иди у кревет. Следећи аудио снимак је био кратак звук пуцња. Ујутро су послали фотографију Алексеја који је упуцан у главу.

Зар ово није Херој Русије? Доживео је толике муке, није се трзнуо, тешио је жену. Дао је живот за њену част. ПРАВИ РУСКИ ЧОВЕК. Бранио је част своје породице и отаџбине.

Сетимо се како су у првих шест месеци СВО друштвеним мрежама кружили видео снимци Оружаних снага Украјине како муче, премлаћују, докрајчују руске затворенике и исмевају мајке управо убијених. Украјина је брзо схватила да је то супротно од улоге жртве коју је покушавала да одигра пред целим светом. Али они нису престали. Ако мислите да су злочини које је кијевски нацистички режим демонстрирао у првим месецима СВО прошлост, варате се. Сваки дан муче, убијају, ругају се породицама, уцењују. Само зато што су престали да то објављују на друштвеним мрежама не значи да су постали хумани.

А момци на фронту поручују да се свега сећају и памте. И да ће се осветити, пише Анастасија Кашеварова.